Пројекат замјене идентитета у РЦГ се приводи крају. Устав је донешен, званични језик је црногорски, симболи исти као они Независне Државе Црне Горе проглашене 12. јула 1941., док се Црква не помиње. Дан Војске је дан када је дукљанска војска поразила византијску 1042. године. Уџбеници историје о Србима говоре само као о окупаторима и злочинцима, дневно шовинистичко гласило “Вијести" у фељтону

“Црногорски миленијум“ изнова “доказује“ српске злочине, иначе освете потлачених за вријеме владавине Краља Николе, према његовим перјаницима, који су обављали прљаве послове током његове владавине.

Дио опозиције, који по сваку цијену жели да буде грађански и европски, горе поменуте проблеме не сматра битним. Нови начин комуницирања преко интернета са својим гласачима (у просјеку 58 година старим, који су начули нешто о истом) и чврст курс ка европским интеграцијама су приоритет. Други дио опозиције остаје грађански са јасним националистичким ставом да су Срби и Црногорци један народ. Они не поштују слободну вољу човјека да буде шта хоће и како се осјећа већ сматрају да они треба да буду судије о националном осјећању. Иако не посједују чак ни основне инструменте, за разлику од режима, да у своје ставове убиједе икога, и даље се њих чврсто држе. Преостали дио некадашње опозиције је препознао проблеме за чије су решавање заинтересовани некадашњи бирачи Блока за заједничку државу, али из страха од медијске стигматизације, интелектуалне несигурности, очувања слике такозваног грађанског понашања, и у неким случајевима непостојања личне храбрости, ту своју политику не спроводи до краја. На овај начин њени лидери индиректно стављају до знања да нису сигурни у оно што заступају. Губе се на пола пута и настављају стазом коју је утабао некадашњи СНП, а која води у ћорсокак.

Иако конвенције о заштити људских и мањинских права са једне и јасно изражена воља Срба ка заштити и промовисању своје културе дају чврсту основу за политичко дјеловање, запослени у јавној управи и пензионери у последње вријеме имају приоритет. У наступима који би били оцијењени као културни у друштвима са развијеном демократском праксом, представници угрожене националне групе расправљају о свему што на дневни ред стави режим. Од Закона о телекомуникацијама, до Закона о мору, безбједности хране, и тако даље. Све ово поред тога што им није обезбијеђен материјал на српском језику на ћириличном писму. Умјесто константног протеста због постојећег стања, сталног изазивања конфликата у Скупштини који је једини грађански одговор на све што се дешава у РЦГ, позива грађанима да не плаћају РТВ претплату такозваном јавном сервису, за почетак, лидери СЛ пристају да расправљају о свему што им режим потури на дневни ред.

Да покушам да појасним своје ставове. Умјесто да јасно дају до знања да не прихватају однос владајућих и црногорско-опозиционе странке према Србима тако што ће од њих, као и од међународних организација које прате стања људских права, затражити да српска дјеца уче своју националну историју, похађају часове српског језика (а не црногорског или матерњег), да се представници јавне управе обраћају грађанима и на ћирилици, да се финансирају културне установе које промовишу српску културу, обезбиједи објективно информисање на српском језику, запосли одговарајући број Срба у јавној управи (не треба да траже афирмативну акцију, јер су Срби у просјеку најобразованији грађани РЦГ), они се залажу за редовне гласаче владајућих странака који су својим избором довели Србе у обесправљени положај.

Не треба лидери Српске листе да се плаше да ће их у медијима називати екстремистима, јер Срби прихватају чак и трагикомичне тековине постојеће власти попут црногорског језика као језика дијела Црногораца. Чак се надају да ће доћи до стандардизације и кодификације тог језика како би коначно било завршено отимање интелектуалне својине њиховог народа. Срби разумију и потребу нове нације да фалсификује историју у складу сам својим потребама. Они само не желе да и њихова дјеца уче такву историју. Замислите, на то чак имају право. Србима не смета чињеница да су Црногорци посебна нација, чији су пријатељи Владимир Шекс, Стипе Месић, Харис Силајџић, Хашим Тачи и Агим Чеку који у овом тренутку не желе добро Србима. Не би требало да буде проблем ни црногорска црква, али као нека фракција протестантске цркве, јер се питање аутокефалности у православној Цркви изводи из црквеног канона. Међутим, право на имовину је основно право које су у КСКС вијеку само комунисти и фашисти поништили.. Дакле, не постоји основ да Српску листу иоле рационалан човјек прозове националистичком. По овим питањима је СЛ много ближа битницима и деци цвећа.

Разлог зашто представници СЛ не могу у свом дјеловању да се пореде са «децом цвећа» (осим неуживања опојних дрога) је тај што су ови други свој протест исказивали јавно и на сваком кораку. Нису попуштали ни када их је полиција тукла, нити када су их медији блатили. Да ли међу вођама Срба у РЦГ има тако одлучних људи? До сада то нисмо видјели.

Лидери Срба у РЦГ , ма колико то мучно изгледало, могу да уче и од косовских Албанаца, који су са одузимањем аутономије 1989. године напустили све установе на Косову и Метохији и формирали паралелне. Морамо признати да је то био одлучан потез једног свјесног народа. Да ли сте могли видјети неког Албанца како брани боје репрезентације Србије или представља културу те дрзаве?

Српска листа није ни у ком случају националистичка. Она чак није ни десна опција, јер идеје о повећању плата у јавном сектору и подјели бесплатних акција ЕПЦГ пензионерима представљају крајње популистички љевичарски став.

27. децембар 2007.