Љето је у Београду. Дошли сте возом јер је повратна авионска карта Подгорица – Београд – Подгорица скупља него Њујорк – Сан Франциско – Њујорк. На жељезничкој станици вас дочекују таксисти који нападно говоре: «Такси, такси»! Бирате једног који вам се чини најпристојнији и остављате свој пртљаг у гепек. Таксиста вас пита докле, ви му кажете, а он пита куда би било најближе да се дође до ваше адресе. Иако не бисте жељели да будете параноични, посумњате да вас испитује да ли довољно познајете Београд. Када се докажете у познавању пута, примијетите да су прозори на таксију отворени, да таксиста око врата има пешкир, јер мора да брише зној, или зато што нема климу у ауту, или не жели да је укључи јер се потрошња горива на тај начин повећава за цијелих пет одсто. До одредишта редовно пратите брзину којом таксиметар откуцава цијену, а који је почео од 80 динара, не од нуле. Успут на радију слушате како таксисти планирају да блокирају Књаза Милоша, Краља Милана, Таковску и остале кључне улице у Београду јер је Град издао још хиљаду лиценци за таксије. Јер, забога ко још има право да вози такси сем постојећих таксиста? Таксиста се жали да је тешко, зарада је мала да једва преживљава, а сада још желе да им уведу још конкуренције. Ја сам мислио да људи не желе да се баве пословима на којима не може да се заради, па пошто је већ тако тешко ваљда нико неће бити заинтересован да вози такси. Уосталом, «Студија је показала да је за Београд довољно 4700 таксија» каже таксиста, а Студија је ваљда изнад Устава и права на слободан избор занимања.

Помишљам ако бих ја био незапослен и желио да будем таксиста, ако бих положио испит познавања града, прву помоћ, страни језик, набавио нови ауто са климом, општи систем за навођење (ГПС), обукао одијело са бијелом кошуљом и краватом, да ли би неко имао право да ми забрани да се бавим тим послом? Да будем јасан, ја бих желио да платим све порезе и локалне таксе. Да ли бих имао посла тј., да ли би грађани имали право да одаберу да се возе у мом таксију?

Не знам да ли сам до сада био јасан. Али ко има право да спријечи грађанина да обавља неки посао уколико испуњава све прописане стандарде? Да ли неко у исто вријеме има право да грађанима ограничи могућност да бирају какву услугу желе? Да ли неко има право да понуду чини значајно нижом од тражње и тако цијену држи изнад тржишне, спречава знатан број грађана да се запосли и на тај начин обезбиједи боље услове за свој и живот своје породице? Политика саобраћаја у граду се решава на други начин, не простим ограничавањем понуде.

Него, да се вратимо авио саобраћају. Релацију између Београда и Подгорице покривају Монтенегро Ерлајнз и ЈАТ са по два лета дневно. Ова предузећа државна што је разлог зашто осталим превозницима није дозвољено да лете на овој релацији, што значи да је и у овој области је ограничена понуда и што чини да су цијене више него што би биле да је авио саобраћај либерализован. Ко плаћа цијену овог стања? На прву лопту одговор је јасан: Грађани који, или плаћају скупљу услугу, или користе остале видове превоза који су неудобнији, спорији и неефикаснији. Замислите како се осјећа човјек који је 9 сати провео у возу или аутобусу. Али нису само путници оштећени. Оштећени си аеродроми који имају мањи број путника, самим тим и мањи промет и приходе. Оштећен је одређен број незапослених јер би већи промет на аеродромима захтијевао више радника. Оштећени су млади пилоти, стјуарди, стјуардесе који не могу наћи посао јер би са већим бројем авио компанија и они могли лакше наћи посао. Оштећено је друштво у цјелини јер је неразвијеније и неефикасније.

Занимљиво је да још увијек ријетко ко говори о приватизацији локалних јавних предузећа која су центар партијске снаге на локалном нивоу. Без обзира да ли се ради о ДСС, Г17, ДС или СРС, скоро свуда ове странке функционишу на исти начин (част изузецима). Запошљавају своје кадрове, постављају на менаџерске функције партијске људе који најчешће немају појма о послу који треба да обављају, или ако имају, руке су им везане од стране партијских лидера.

Већина локалних јавних предузећа обавља услуге које нису монополи, на примјер, одржавање јавних површна, зеленила, сакупљање смећа и још штошта. Зар не би било нормално да општине или градови ове услуге, умјесто што директно дају својим јавним предузећима понуде на тендеру, што је и законска обавеза? Цијена обављања услуга би била реална, квалитет бољи, посебно ако општина установи одговарајуће мјере за оцјену квалитета и на основу њих награђује или кажњава оператора. Подразумијева се да овај процес буде транспарентан, иначе постоји могућност да штета буде већа од користи.

Уз то већина општина и градова нема никакве користи од пијаца и паркинга којима управљају њихова јавна предузећа, јер је број запослених у њима превелик, јер они служе као гласачка машина локалних политичара, и јер се „уграђује“ свако ко је у прилици. Ове услуге би требало понудити на јавном тендеру. Локалне самоуправе треба да од фирми којима су додијелиле ове услуге добијају проценат као накнаду за управљање уносним портфолијима имовине. На тај начин би буџети били већи, а самим тим би се ослободила средства за веце капиталне инвестиције, социјалне и културне програме.

Ако постоји интересовање приватног сектора за инвестиције које су досад сматране за јавне, локалне самоуправе треба да уђу у приватно-јавна партнерства и тако олакшају притисак на њихове капиталне буџете. Приватни сектор би улагао средства и од тога имао финансијске користи, локална самоуправа би добијала дио прихода које сада не добија већ, напротив, најцесце их субвенционише из буџета, а грађани боље услуге и љепши и уређенији град. Морам нагласити да је за сада боље по страни оставити водоводе јер су они монополи и јер је снабдијевање водом веома осјетљиво питање.

Ови примјери показују како ограничавање конкуренције утиче на квалитет услуга, цијене и запосленост. Стога би било за очекивати да ће се појавити политичка опција која ће се борити за интересе грађана. Али иако је 2008. година то још увијек страначким елитама није јасно. Умјесто тога битније им је да обезбиједе мјеста у управним одборима својим високим функционерима. И док би смо, на основу искуства других земаља, као и нашег искуства из социјалистичког периода, могли очекивати да ће се за ограничавање тржишта, чак и у областима у којима је тржиште ефикасно, залагати странке лијеве оријентације, случај код нас је да овај начин пословања заступају и странке које за себе сматрају да су на десном крилу. Наиме, такозвана српска десница у свом од западних земаља не жели да прихавти ни начин на који се економија води. Зато су нашим политичким аналитичарима десне оријентације ближи Наоми Клајн, Штиглиц, Вулф које заиста не схватају озбиљно у њиховим друштвима, прије свега зато што њихово учење нема потпору у емпирији.

На крају порука, прије свега десним странкама: Ако нам се не свиђа безобзирно наметање воље западних држава засновано на моћи, а не на праву, не смијемо сами себе сакатити водећи економску политику која нема смисла. Зашто не би смо подражавали успјешне? Не морамо ићи ка Европској унији, али водимо здраву економску политику која ће водити бржем развоју, а самим тим ће и држава јачати. У областима које нису либерализоване постоји огроман економски потенцијал који се мора што прије ослободити.