У Америци постоји узречица 'do as I say, don't do as I do'. У буквалном преводу, то гласи нешто налик 'ради оно што ја причам-сугеришем, не оно што ја радим'. Интересантна узречица, која се првенствено користи за описивање њихових политичара. Није, рецимо (и потпуно невезано за тему овог текста), редак случај да се за најконзервативније и на први поглед дубоко религоизне политичаре, који се залажу за увођење уставног амандмана о забрани бракова хомосексуалаца, установи да су у ствари и сами прикривени хомосексуалци.

            Ако игде у свету постоји култ владавине тржишне привреде, то је Америка. Заиста, америчка влада и њене институције се далеко мање него у већини земаља света, укључујући ту и већину земаља ЕУ, мешају у рад економије и финансијских тржишта. Људи који верују у немешање државе у привреду себе идентификују као фискални конзервативци, и чине читаво једно политичко крило Републиканске партије, идеолошки блиско писцу ових редова. Вера у 'чаробне моћи' економије-привреде, у способност исте да се сама од себе регенерише као један огроман гуштеров реп, је тако јака да код једног сегмента фискалних конзервативаца прелази из идеологије у квази-религију. Из личног искуства знам да су апсолутни фискални конзервативци своју годзилу спремни бранити до крви, или барем до најближег гласачког места.

            Кроз свој (несумњив и огроман) утицај у ММФ-у и Светској Банци Америка пропагира идеале тржишне привреде по целом свету, као неки економски Јеховини сведоци; с тим што ови сведоци уместо куцања на врата иста отварају сами, понекад и силом. То економско преобраћивање се углавном обавља по економијама у развоју и транзицији, уз увек исту листу заповести: варијабилни-плутајући курс, попуштање регулативних оквира осим кад је корупција у питању, што мање мешање централне банке у рад тржишта и владе у рад централне банке. Ти идеали су, као рецимо и идеали политичке демократије, увек вредни хвале, барем у теорији. У пракси, економски агностици ће указати да њихово наметање уме понекад да нанесе више штете него користи (видети Ирак од 2003. до данас за политички пример, или Индонезију 1997. за економски).

            Но, већи проблем од повремених примера да лек убије болесника је потенцијалан мањак вере у тај исти лек на домаћем плану. Са Републиканским преузимањем Конгреса 1994. и Беле Куће 2000. у први план међу Републиканцима избијају религиозни конзервативци. На први поглед између њих и фискалних конзервативаца би требала владати слога. На крају крајева, током Демократске владавине Конгресом религиозни конзервативци су махом били против мешања државе у њихов приватни живот и за смањене ингеренције федералне власти. Међутим, када су америчком државном апаратуром завладали њихови представници, тежња да се мањим пореским приходима ограничи утицај државе замењена је све гласнијим захтевима за:

-ограничавањем индивидуалних слобода (са чиме се фискални конзервативци не слажу);

-горе поменути уставни амандман против бракова хомосексуалаца (фискални конзервативци нису ЗА права хомосексуалаца али јесу ПРОТИВ уплитања државе);

-свеопште трошење државних пара на активности које промовишу њихове, религиозне друштвене вредности (што фискални конзервативци сматрају потпуном издајом свог главног идеала: НЕ трошењу).

С обзиром на то да су Демократе по дефиницији за промовисање прогресивних идеја кроз органе државе, верује ли ико више у фискални конзервативизам у Америци?

            Одговор је: не. Не толико очигледан, али ипак више него индикативан пример се може наћи у монетарној политици америчке централне банке (популарно, Фед), тог (у теорији) бастиона идеала тржишне економије. Иако су фискална и монетарна политика једне власти на први поглед одвојене категорије, идеја конзервативизма се провлачи кроз обе. Као што је горе напоменуто, једна од главних полуга здраве и одговорне фискално-монетарне политике је, према економским Јеховиним сведоцима, немешање (бар не претерано) централне банке у финансијска тржишта. Зашто 'не претерано'? Па зато што у посао централне банке спада, између осталог, да се 'меша у финансијска тржишта'.

            Задатак број један сваке централне банке је регулисање-стабилност банкарског система; то је оно што (централни) банкари и знају да раде. Фед је и настала 1913. као одговор на банкарске кризе с почетка прошлог века. Међутим, у једној развијеној економији банкарске кризе наилазе тек сваких пар деценија. У међувремену треба некако убити време, па се централне банке баве и монетарном политиком, контролом количине новца у оптицају (и тиме каматних стопа). У оквиру монетарне политике, главни задатак (назовимо га задатак број два) Фед-а је стабилизација инфлације на око 2-4%. Тај задатак, иако не примарни, је прилично добро дефинисан, и амерички (централни) банкари знају како га одрадити: смањењем количине новца у оптицају (повећањем камата).

            Задња озбиљна инфлаторна криза у Америци је завршена пре 25 година; задња банкарска пре 20. Заборавна (или докона) Фед се у међувремену бацила на задатак број три: промовисање контролисаног раста америчке привреде. Зна се како се стимулише привреда: повећањем количине новца у оптицају (снижавањем камата). Више новца (ниже камате) значи више новца за инвестиције, што опет значи више инвестиција, што опет значи раст привреде. Додуше, понекад и неконтролисан. Шта значи контролисан (пожељан) раст привреде: пораст реалног БНП-а за 4% годишње? 7%? 10%? Писац ових редова скромно признаје да не зна. А не зна ни Фед, мада су (централни) банкари несклони скромности. Шта се дешава кад задатак број три није добро дефинисан? Шта се дешава кад је задатак број три у директној супротности са задатком број два (економски раст, посебно неконтролисан, води већој инфлацији)? Шта се дешава кад једна институција као што је централна банка креће да се бави задацима изван своје најуже стручности? Фискални конзервативац би рекао: ништа добро. Ево примера из задње деценије.

            Фед обично повећава или смањнује количину новца у оптицају док такозвана 'фед фундс рате' (ФФР, камата на краткорочне позајмице између банака, репрезент осталих каматних стопа) не досегне њима жељени ниво. 17. августа 1998. Русија је замрзла отплаћивање дугова. Главни индекс-показатељ америчких акција (С&П500) пао је 15% у року од месец дана. У страху да ће ово ослабити америчку економију, Фед у циљу извршења не-добро-дефинисаног задатка број три од септембра до новембра 1998. смањује ФФР са 5,5% на 4,75%. Преоштро снижавање камата потпомогло је наглом скоку акција, 50% до јула 1999., и Фед почиње да забрињава задатак број два: инфлација као последица сада очигледног неконтролисаног раста привреде. Фед креће са постепеним повишавањем ФФР, са 4,75% у јуну 1999. на 6,5% у мају 2000.

            Период раста америчких акција у другој половини 1990-тих (пораст од 240% од јануара 1995. до марта 2000.) се назива шпекулативним балоном. У таквом балону акције расту изнад својих реалних цена, купци истих акција су свесни да их преплаћују, али, док год има неко ко ће у блиској будућности платити још више (тзв. теорија 'није битно јесам ли ја будала док год има и веће будале од мене'), то није битно. Сви се понашају као у бајци о царевом новом оделу: знају да су тренутне цене акција (одело) илузија, да немају никакву потпору у стварним вредностима тих фирми, али се нико не усуђује први кренути да то гласно каже, тј. да те исте акције почне продавати. Док год нико не узвикне да је цар го (или да је Јездимир Васиљевић ратни профитер, нпр.) и не почне продавати, сви зарађују.

            У септембру 2000. неко је узвикнуо 'цар је го', балон пуца, и тржиште акција од семтембра 2000. до своје најниже тачке у јулу 2002. губи пола своје вредности. Фед поново почиње да се бави  не-добро-дефинисаним задатком број три, и током 2001. обара ФФР са 6.5% на 1.75%. То, између осталог, у 2002. успева да стабилизује акције на берзама, али сеје клицу можда најтеже кризе америчке економије у задњих 30 година, која тек следи.

            Наиме, нечувено ниске камате јесу потпомогле да се берза акција стабилизује, али су такодје од куповина некретнина на кредит направиле нечувено добру инвестицију. Некретнине су у Америци већ дуго добра инвестиција. На жалост по већину Американаца, инвестирање у некретнине у Америци углавном функционише по принципу 'пара на пару иде'; то јест, иако се некретнине купују путем хипотека, банке издају хипотеке имућнијим муштеријама, јер су те муштерије мањи ризик за неплаћање. Пад камата на рекордно ниски ниво изненада је почетком 2002. знатно проширило спектар људи који су себи могли приуштити куповину некретнина.

            Да је тај део финансијског сектора који се бави хипотекама био регулисан како треба, да Фед није заборавила свој задатак број један, криза би вероватно била пуно блажа. На крају крајева, и задња криза банкарског система у Америци се одиграла по истом принципу: уљуљканост доводи до дерегулације, банке крећу да се баве рискантнијим пословима, и то им се убрзо обија по глави. Међутим, то се догодило пре 20 година, и све лекције су очигледно заборављене. Једино што банке нису заборавиле је то да их је после њихових грешака и неодговорног понашања из небраног грожђа избавила централна банка. 2002. банкама је тако било омогућено да се баве активностима којима се раније нису бавиле, а већ је био успостављен преседан да ће их, злу не требало, из небраног грожђа неко избавити (мада после сваке такве избављивачке акције америчка власт тврди да је у питању суи генерис). Тако се и десило да се сумњивим (читај: не претерано богатим ни паметним) узајмљивачима издају врло ризичне хипотеке са променљивим каматама, и да Фед стоји по страни. Тако се десило и да се те хипотеке у пакету продају инвестиционим банкама, у чијем се опису посла НЕ налази куповина и препродаја 'упакованих' хипотека, али је и њихов рад дерегулисан током протекле деценије.

            У почетку су те променљиве камате биле ниске, цене некретнина су расле услед увећане потражње, и све је било у реду. Када су камате почеле такође да расту, што је било за очекивати, узајмљивачи су се ослањали на веру да ће услед раста вредности некретнина у њиховом поседу моћи извршити такозвано рефинансирање хипотека под за њих повољним условима. Наравно, пошто нико није ништа научио 1999., раст цена некретнина се претворио у још један пренадувани балон који је кад-тад морао пући; и пукао је крајем 2006. Кад је дошло до првог пада цена некретнина, дошло је и до првог таласа неплаћања хипотека од стране најризичнијих узајмљивача. То је довело до даљег скока камата, што је довело до новог таласа неплаћања хипотека, што је довело до новог скока камата...

            Поред просечног Американца који је или остао без куће или му то прети, ова криза је највише погодила власнике тих упакованих хипотека, углавном инвестиционе банке. С обзиром да су 'просечан Американац' и инвестиционе банке главни стожери инвестиција у америчку економију, стагнација америчке економије је била неизбежна, а самим тим и светска економска криза. Комбиновани глобални привредни губици од почетка кризе се процењују на неких 7,7 билиона долара. Још горе, свету прети такозвана стагфлација, комбинација привредне стагнације и високе инфлације, нешто колико неуобичајено толико и лоше. Лоше, зато што се против инфлације, као што је горе напоменуто, централне банке као што је Фед боре средствима које успоравају привреду: вишим каматама. То јест, можете повећати камате и успорити инфлацију, или снизити камате и стимулисати привреду, али не и једно и друго.

            Срећом, док закон понуде и потражње доминира светским тржиштима, нема опасности од стагфлације, и Фед може да одахне: грешке, ма колико болне, се дају уочити и некако исправити. Јер, успоравање привредног раста значи мању потрошњу и обично врши анти-инфлаторни притисак на цене. Обично. Осим када цена најбитнијег производа на свету, производа од чије цене зависе цене свега осталог (нафте), није под контролом закона понуде и потражње, већ нечег назови-илегалног и анти-тржишног (ОПЕК), и када цена тог производа расте упркос очигледној стагнацији, па и рецесији. Е, у том случају... нек нам је годзила на помоћи.

            п.с. Да ли је америчка централна банка научила ишта? Да ли је Фед запамтила да избављивање банака из измета које саме праве, без пратећих мера да се проблеми не понове, гарантује да још већи измет следи у будућности? Видећемо. Ако се ваше дете посече играјући се неким оштрим предметом, ставићете му фластер, али ћете се побринути да то тога више не дође. Подстакнута де фацто банкротом пете највеће инвестиционе банке (Беар Стеарнс), Фед је у протеклих пар дана реактивирала једну стару уредбу (потиче из 1930-тих и доба Велике Депресије) да инвестиционе банке могу директно од Фед-а да позајмљују новац у случају да ликвидност њихове активе драстично опадне. На крају крајева, не може се дозволити да банкарски систем пропадне. Хоће ли фластер овог пута бити пропраћен неким трајнијим и ефикаснијим казнено-превентивним мерама? Видећемо. Да ле је Фед научила да превише агресивно снижавање камата на дуги рок само прави нове проблеме са разноразним балонима и инфлацијом, ала 1998. или 2001.? У протеклих 6 месеци ФФР је снижена од стране Фед-а са 5.25% на 2.25%, што је најдрастичнији 6-месечни пад те каматне стопе у новијој историји, укључујући и вртоглаву 2001. У Француској би се рекло 'deja vu', у Србији 'ајд Јово наново', а у Америци ваљда 'do as I say, don't do as I do'.