Проф. др Јелица Стојановић, Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности, Никшић, Црна Гора

Осврт на језичку ситуацију у Црној Гори (историјска перспектива и савремено стање)¹

У раду смо се осврнули на језичку ситуацију у Црној Гори: дијахрони аспект (српски књижевни и стандардни језик у на просторима садашње Црне Горе у историјској равни); говорно подручје Црне Горе (синхрони аспект; актуелна језичка дешавања у Црној Гори у посљедњих више од годину дана; узроци и посљедице неадекватне језичке политике; проблеми и тешкоће које су овакви поступци произвели; научно и стручно виђење новонастале ситуације).

1. Простор који се данас налази у саставу Црне Горе састављен је од подручја која су припадала кроз историју различитим територијама српских формација. Данашњу Црну Гору сачињава велики дио територије који је некад припадао Хуму (Херцеговини), која данас обухвата више од пола Црне Горе, дио који је припадао Рашкој, дио старој Црној Гори, Брдима... Све је то, у знатној мјери, утицало и на дијалекатске диференцијације које данас дијеле простор Црне Горе, а истовремено повезује са језичким ареалима изван њене садашње територије. Најупечатљивија диференцијација јесте она која говорни простор Црне Горе дијели на два дијалекатски различита типа, архаичнији (говори зетско-сјеничког типа) и прогресивнији источнохерцеговачки тип, који захвата више од пола Црне Горе (а уз то и широке ареале југозападне Србије, широке просторе Босне и Херцеговине, Хрватске) и који је у основи нормативног, стандардног језика. Ова два говорна типа међусобно се разликују многим језичким цртама и повезују се са осталим говорним подручјима изван граница Црне Горе на дијалекатском плану. У оквиру њих, нарочито у оквиру зетско-сјеничког типа, издвајају се говорна подручја са знатним бројем језичких изоглоса. Нема ни једне језичке црте која би била карактеристична само за говоре Црне Горе, већ се свака простире много шире. Тако је и тзв. јекавско јотовање (типа ћерати, ђевојка) углавном и изговор с́ и з́ особина свих ијекавских говора почев од Бања Луке, Далмације, Кордуна, Баније, Лике, Босне, цијеле западне Србије, ѕ је присутније у косовско-ресавском дијалекту него у зетско-сјеничком дијалекту. Тиме се говори Црне Горе сасвим лијепо и природно уклапају у шири континуум српског језика.

2. Што се књижевног језика тиче, поредећи разноврсне српскословенске рукописе са различитих и удаљених простора, и у дијахронији (у широком временском распону), примјећује се да је српски језички простор међу собом (без обзира на многе историјске формалне препреке и границе, с обзиром на примјену језичких и правописних образаца) био добро повезан. Писари се држе у великој мјери јединствених правописних начела (било да се ради о рашком, ресавском, или послересавском правописном обрасцу), што говори о томе да су преписивачки центри (и писарске школе) међу собом одржавале живу комуникацију (између осталог и промјеном мјеста боравка писара, размјеном књига и сл.) и биле усаглашене (колико су то објективни услови дозвољавали).²

2.1. Говорни простори српског језика наслиједили су и глагољску и ћирилску правописну и писану традицију, иако је глагољица рано почела да се повлачи из употребе пред практичнијом ћирилицом. У употреби су била оба писма, а у складу са тим биле су присутне и наслијеђене обје правописне тенденције, старија глагољска и млађа (са извјесним другачијим рјешењима у односу на глагољски правопис) ћирилска правописна тенденција. Осим што су се смјењивала писма, смјењивале су се и правописне тенденције и одлике које су нашле одраза у развоју српског правописа.

2.2. Ипак, у самом црквенословенском што се правописа тиче (а ослоњеног на њега, ни у народном језику) после 12. вијека није било крупнијих промјена, али је било варирања, благих реформи и модификација. Иновативне црте (у домену правописа) које су се најчешће стварале на истоку шириле су се и прихватале све до најзападнијих дјелова српског говорног подручја. Овдје имамо у виду узусе (и иновације) како везане за појаву тзв. рашког правописа (с краја 12. почетка 13. вијека)³, тако и за ресавску преписивачку школу (с краја 14. вијека) са својим правописним иновацијама.⁴ Обје правописне школе (рашка и ресавска) сачуване су и препознатљиве кроз богато насљеђе. Због тога је за послересавски период карактеристично прожимање обје правописне традиције. Писари су упознати и са једним и са другим правописним обрасцем тако да споменике из овог периода одликује донекле блажи (и флексибилнији) однос према норми (неки су споменици вјернији старијем рашком правописном моделу, неки, што је чешће, новијем ресавском), али су честа одступања и од ресавских правописних начела.⁵

Такође и правописне и језичке тенденције везане за српскословенски језик, без обзира у ком су преписивачком центру настале, брзо се шире и прихватају (негдје раније, негдје касније) на широком ареалу српског језика. Цијели је простор представљао једну повезану и узајамно условљену цјелину, јер су се и писари са различитих дијалекатских (и говорних) простора придржавали истих (или сличних) правописних (а и језичких) образаца бавећи се својим преписивачким радом у различитим подручјима (и преписивачким центрима). Српскословенска норма је била разрађена, јасна, са утврђеним правописним принципима и моделима и истовремено (донекле) флексибилна (с обзиром на модификације и прилагођавања правописних начела новонасталим језичким и културним потребама).⁶ Сви ови модели карактеристични су и за просторе који се данас налазе у саставу Црне Горе. О томе нам говоре бројни споменици српскословенског језика из различитих периода, који су са језичке стране испитани и обрађени (Мирослављево јеванђеље, Дивошево јеванђеље, Бјелопољско четворојеванђеље, «Псалтири» из штампарије Црнојевића, Врхобрезнички рукопис, Грешних спасеније и многи други)⁷.

2.3. Исти је случај и са славеносерпским правописно-језичким и књижевним обрасцем. Одлике овог типа налазимо не само код писаца на крајњем сјеверу (у јужној Угарској) гдје је најраније прихваћен и заживио овај тип него и у најјужнијим дјеловима српског језичког простора. Како се из научних радова види, у дјелима и списима Светог Петра Цетињског и Његоша, осим елемената народног језика има доста црквенословенских елемената (са језичким одликама које је собом унио славеносербски тип).⁸

2.4. Вукова језичка реформа значила је донекле одступање у односу на затечену књижевнојезичку ситуацију, али (највише) у односу на славеносрпски као језички образац који је доминирао прије свега у књигама црквене садржине, а у знатној мјери и у текстовима са књижевно-умјетничким садржајем. (Нека од књижевних дјела писана су српскословенским, али је један велики број писан и народним језиком, како на простору Србије тако и на просторима који су данас у саству Црне Горе).⁹ Дакле предвуковски период повезивао је ове просторе паралелним постојањем два језичка (функционално раслојена) типа. Вукова језичка реформа представљала је фаворизовање другог језичког типа који је био карактеристичан за текстове углавном свјетовне садржине, који су писани српским народним језикома. Вукова реформа и народни језик (као стандардни и књижевни) заснован на источнохерцеговачком дијалекту (који је Вук одабрао као основицу српског књижевног језика) прихватају се како у Србији, тако и у Црној Гори (а и знатно шире). „Новаковићевим чином српски Вуков(ск)и књижевни језик постао је /и до данас остао/ двоизговоран: ијекавски и екавски.“¹⁰ Како даље констатује М. Ковачевић, то не значи да је признавањем стандарднојезичког статуса и екавском изговору “промијењена и дијалекатскја основица српског књижевног изговора. Значи ли `двоизговорност` истовремено и `дводијалектност` основице српског књижевног језика... Једина разлика везана је за двоизговорност (тј. ијекавски и екавски изговор гласа јат), али та двоизговорност не повлачи собом и дводијалекатност основице...“¹¹

3. Међутим, статус српског језика у Црној Гори, данас покушава да се угрози без разлога и основа, простим институционалним и параинституционалним наметањем „рјешења“, упркос његовој историјској хоризонтали и вертикали, упркос научним аргументима (лингвистичким и социолингвистичким), језичкој суштини, друштвеној стварности...

Посљедње двије године дана свједоци смо невјероватних одлука и поступака у Црној Гори везано за језик и његово именовање, односно «доименовање» и преименовање, прије свега везано за назив предмета у средњим школама, а и шире. А протагонисти свега тога јесу они којима језик није струка него «политичко опредјељење» и оних који, што је најгоре, своју политичку острашћеност промовишу кроз «лингвистичко» дјеловање.

3.1. Све је почело недавно када су државне и просвјетне власти у Црној Гори у марту 2004. године донијеле одлуку (»наравно» без консултовања стручњака, или било ког другог релевантног фактора) да у школама у Црној Гори умјесто наставног предмета (који подразумијева име језика и који у школским и образовним системима означава име службеног, и стандардног језика) Српски језик и књижевност стоји матерњи језик и књижевност¹² а да на крају школске године (или школовања!?) ученици и родитељи могу да се одлуче за име језика по сопственој жељи - у складу са образложењем помоћника министра (Радована Дамјановића) да «је дошло вријеме да се назив језика не прописује» и да «грађани могу да га зову како желе», «да лично право ученика буде како ће језик звати», да то «представља слободну вољу грађана како ће језик звати»¹³. Колико знамо, такво нешто није забиљежено у језичкој и наставној пракси у школском систему било које земље.

3.2. Али, није прошло много, са почетком љетњег распуста исто Министарство и исти Савјет (све уз непротивљење /или помоћ/ државних власти) доносе нову одлуку (не мање апсурдну) да се наставни предмет зове Матерњи, а у заградама да стоји (српски, црногорски, хрватски, бошњачки), (са четири „имена“ или „језика“), те да се опет на крају школске године по жељи родитеља, ученика... уписује једно од четири „имена“ (односно „одредница за назив предмета“ – према образложењу Министарства).

Везано за овакву одлуку ни Министарство ни Савјет, уз то, не покушавају да остваре комуникацију са оним елементима друштва којих се оваква одлука тиче, већ само парцијално и неадекватно дају испразна «образложења» у вези са својим потезима. О много чему свједочи допис који је Завод за школство упутио директору школе «Стојан Церовић» као одговор на актуелна дешавања (када је велики број професора одбио да изводи наставу), у којем «појашњавају» најновију одлуку Савјета за опште образовање и Министарства просвјете и науке.¹⁴ Акценат је на сљедећем: Назив предмета се није мијењао, само је назив програма проширен за одреднице - (српски), црногорски, хрватски, бошњачки. Испада да се више у школи не проучава језик него «одреднице за које је проширен назив програма», а «назив предмета се није мијењао», а «језичка норма, правопис и граматика српског језика, ијекавског изговора примјењују се и на остале језичке одреднице у програму». Шта из овога «недвосмислено произилази»!?

Ученици, односно њихови родитељи, опредјељују се (ваљда их и изучавају?!) за «одреднице из програма», тј. треба да се на крају школске године опредијеле за једну од «одредница». Из овог «реформаторског» конгломерата произилази, или се не каже супротно, да ученик може сваке године да изучава другу «одредницу» тако да за четири године школовања може да «изучава» сваке године по једну «одредницу» (да се опредијели за различиту «одредницу»). Или, ако се родитељ до пунољетства ученика опредијели за једну «одредницу», а ученик се са пунољетством разочара због родитељеве «одреднице», или се не буде са њом слагао (или му та «одредница» онемогући из разних разлога да даље настави школовање у неком новом простору – јер може «одабрати одредницу» која као име за језик нигдје не постоји, јер не постоји ни тај језик.), «реформатори» су онда заиста усрећили и родитеља и ученика испуњавајући жеље помоћу плурализма «одредница». И задовољили права дјетета (која се по учионицама, које треба да буду мјесто дружења и пријатељства, дијеле према «одабраним одредницама»)!

Осим тога, овдје се (на што се није нарочито скретала пажња) у великој мјери ради и о злоупотреби родитеља од стране «надлежних органа», што условљава и злоупотребу дјеце (ученика) од стране родитеља. Јер, власт је, тежећи да своје политичке и идеолошке циљеве непотребно пројектује и на језик, једну, најблаже речено, нејасну, чак апсурдну идеју, преточила (видимо како) у праксу и сву одговорност (приликом опредјељивања за нејасно /или неутемељено/) пребацила на родитеље који су се нашли у деликатној ситуацији да одлучују о нечему што није у њиховој компетенцији, што најчешће не разумију и не познају (а понекад и из страха или ко зна каквих побуда /можда и интереса/, може се десити да упишу «име језика» које се коси и са њиховим виђењима). У условима који су му (за)дати ученик је до пунољетства принуђен да «трпи» од родитеља одабрано «име језика», а са пунољетством се може десити да се ученик (на што има право) опредијели за друго «име за језик» (и који ће «језик» или «име језика» тада бити верификовано у званичним докментима?!), итд., итд. Несумњиво да се ту ради и о својеврсном социопсихолошком проблему, /и ученик и родитељ су се, не својом вољом, нашли у једном «зачараном кругу»/, али се, према нашем сазнању, нико од дјечјих педагога и психолога у Црној Гори није огласио (нити реаговао). Даље, ради се и о злоупотреби просвјетних радника, прије свега професора српског језика, који су «принуђени» и принуђавани да (супротно свом сазнању и спознању) предају непознато, дискутабилно, немогуће, непостојеће...

И то се данас спроводи у пракси.

На другој страни званични и стандардни језик у Црној Гори, Уставом и законским актима прописан као језик службене и јавне употребе, јесте српски. У складу са тим и предмет који се изучава у школи такође је био и звао се Српски језик (и књижевност) - што је једино адекватно и регуларно. Међутим, просвјетне власти се служе наивним и неутемељеним «изговором» да се то не тиче језика самог него само назива наставног предмета (и то предмета који би требало да означава име језика у службеној употреби, дакле српског језика).

3.3. Сада се са образовног и школског система прелази на Устав и (пре)именовање службеног језика. На реду још један (политички) потез на коме се управо ради: произвољно уписивање у Устав имена „језика“ (без садржаја) – „црногорски“. У нацрту новог Устава¹⁵, Члан 12 (Језик и писмо) стоји: „У држави Црној Гори у службеној употреби је црногорски језик. Равноправни су ћирилично и латинично писмо“. Усвајање Устава је у току и није јасно какво ће се рјешење за језик у Уставу коначно наћи.

3.4. У склопу свега досад поменутог и свих досадашњих потеза није зачудио ни најновији предлог предсједника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића: да се службени језик у Црној Гори зове - јужнословенски.

4. Из овога се очитује „пројекат“ власти у Црној Гори: прво обезименити језик (умјесто српског увести термин матерњи као покриће за име језика), затим у склопу матерњег додати му име (преко првобитно четворочланог назива у који се увлачи пуки назив „црногорски“), потом га преименовати у „црногорски језик“ (или нешто слично). Смишљање и (углавном формално) смјењивање (великом брзином) ових потеза и њихово „испразно и блиједо“ (или готово никакво примјењивање у пракси) пратила су слична (али не и баш иста) „образложења“: а. Да је именовање језика „превасходно политичко питање“; да свак свој језик може да зове својим именом, б. Да свака нација „има право да именује језик по свом националном предзнаку“ (национално је истицано у први и једини план, не као хтјење него као морање), в. Да је то „демокртатско право сваког народа“; г. Последњем потезу се, рекли бисмо, додаје нови „елеменат“: име државе (и једног дијела нације, и то чак мимо њеног опредјељења) = име за језик.

То су сви „аргументи“ који су у оптицају и који се прокламају од налогодаваца овакве језичке политике у Црној Гори. Ту се завршава свака даља расправа, појашњење, образложење... То прокламују и понављају као аксиом, као истину која је сама собом јасна и довољна. А ово би, као и свака идеолошка фоскула, требало сталним понављањем да уђе у свијест људи, да се надомјести свему осталом и да буде основа за спровођење и наметање једне испразне и лажне политике према језику. А шта све ово, уствари, значи!?

а) Таква становишта: надомјештање политике науци и стављање језика у окове политике произашле из центара моћи препознатљива је у стаљинистичко-лењинистичкој пракси; - како каже лингвиста Милорад Пуповац: «Будући да знанственост политике није долазила из ње саме, а ни из неке посебне знаности, већ из идеологема сцијентизиране филозофије марксизма, и будући да је политика хтјела да нестане разлике између ње и знаности, разумљиво је што је нож држала рука политичара»¹⁶. Према ријечима Драгољуба Петровића: «Позната је истина да, у `сукобу` науке и политике треба мијењати – политику».¹⁷ Али, наши политичари никако то да схвате!

б) Остављајући по страни просторе које је некад «опслуживао» српскохрватски језик, начин стварања нација на овим просторима, осврнућемо се уопште (у ширим оквирима) на односе: нација – језик и његово име(новање). «Аргумент» да «свака нација има право да свој језик зове својим именом» (и његово стављање у први, чак и једини, план), као и насилно наметање таквог рјешења, данас се посматра и као «језички апартхејд». Односи народ – језик – нација су комплексани (а и различити у историјским и савременим оквирима), али језик, свакако, у том контексту треба да буде заснован на здравим, реалним и невјештачким односима, односима који нијесу силом и неприродно створени и наметнути. Некада се ријеч језик, уствари, могла употребљавати и у значењу народ и у значењу језик, нације су формиране и стваране у новије, или чак «најновије» вријеме (на различитим, неријетко и вјештачким основама). «Netko će možda pomisliti da je pravljenje nacije samo osvještavanje već postojećeg naroda te da je taj narod ionako oduvijek činio jednu naciju, samo toga nije bio svjestan. Potrebno je stoga istaknuti da proučavanja naroda u prošlosti pokazuju `da između tih naroda i suvremenih nacija nema direktne ili čak determinističke veze` (Breuilly 1999, 242). Pogrešno je `povezivanje narodnog i nacionalnog s povijesnog gledišta`.»¹⁸

Оно што је карактеристика савременог поимања односа нације и језика јесте да ти односи не морају (и не треба, поготово ако су у нескладу) да се подударају. О таквом суодносу најбоље свједочи савремена слика свијета. У данашњим одређењима ти се односи разилазе и преплићу на различите начине: једним језиком често се служи више социјума – нација, или држава (нпр. енглески, шпански, њемачки, португалски, арапски... службени су језици /сваки понаособ/ за велики број социјума); један социјум (нација или држава) може да има више језика (нпр. Швајцарска). Енглески је, тако, данас једини званични језик, или један од званичних језика, у неких 45 држава и великом броју нација; – шта би се десило када би се ту примијенило ово наше «златно правило» и енглеском језику свака држава или нација «дале» свој државни и национални предзнак?! Или када би енглески језик у САД-у свак могао да зове својим националним именом!?¹⁹

Слично виђење везано за овакве језичке тенденције налазимо и у познатој Кембричкој енциклопедији језика Дејвида Кристала гдје се каже: «У XVIII и XIX веку, нарочито, језички национализам био је преовлађујући европски покрет, с језиком као примарним спољашњим знаком групног идентитета. Данас се слична настојања могу уочити у многим крајевима света, и то као део сепаратистичких политичких захтева»²⁰.

в) Даље, често се, и погрешно, потенцирају одређена «демократска начела», тј. демократско право сваког народа (одн. нације) на свој језик, али, уколико се ово незлонамјерно и без фалсификовања тумачи, то значи нешто сасвим друго у односу на «тумачење» које му се даје у Црној Гори. То у начелу значи да нпр. од Бугара нико нема право да захтијева да пређу са свог бугарског на нпр. енглески, италијански, него да имају право да говоре сопственим језиком, а не да свако према сопственом и личном нахођењу може да зове језик како хоће. Тиме се заборавља да је право сваког језика да има своје име и да му се оно не би смјело отуђити нити силом наметнути неко друго, - ни на чему засновано, осим на наметању исфорсираног националног предзнака.²¹ «На политичком плану питање назива језика исказује се најчешће као «неотуђиво право сваког народа да свој језик назива властитим именом», како се својевремено захтијевало у Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). У неким случајевима се то право проширује, па се, ако у Прогласу о босанском језику (1992) говори о «елементарном праву на слободно именовање свог језика». Ту се,