Српски језик у Црној Гори у времену „стварања“ „монтенегристике“[1]

 

1. Тежња за разградњом српског језика и(ли) његовог имена  нигдје се није вршила и испољавала са толико насиља и толико неосновано као сада и овдје – у Црној Гори, која је управо колијевка великих и дивних остварња кроз српски језик и српским језиком. То се управо дешава пред  нашим (затвореним) очима и нашим (не)пристајњем. А све је усмјерено ка томе да се језик не зове српски, иако је једино то име одраз језичке суштине, у складу са историјскокултурним и традиционалним кодом, са опредјељењем говорника, са научностручним чињеницама и експетризом...

1.1. О научној, стручној, историјској, традиционалнокултурној, симболичкој (у правом значењу те ријечи) незаснованости, бесмислености и промашености пројекта званог „црногорсаки језик“ већ смо толико пута говорили и већ је толико пута говорено од позваних и релевантних стручњака. Што се ријечи науке тиче (осим бројних и безбројних лингвистичких радова последњих година) довољано је поменути Међународни научни симпозијум Језичка ситуација у Црној Гори – норма и стандардизација, који је одржан у ЦАНУ у мају 2007. године. На Скуп су позвани сви лингвисти из Црне Горе (који живе и раде у Црној Гори), сви лингвисти поријеклом из Црне Горе (који су велики дио свог живота и рада провели у Црној Гори), сви лингвисти који су дуги низ година радили у Црној Гори, лингвисти из Хрватске (одазвао се само један), лингвисти из БиХ (такође се одазвао само један), лингвисти са славистичких катедара из иностранства. Од близу четрдесет учесника Скупа само је један (Р. Глушица) у свом реферату потенцирао и заступао идеју о „стандардизацији црногорског језика“. Кроз бројне реакције учесника Скупа показала се научна неоснованост реферата и такве идеје. На „разумијевање“ је, али само донекле, такав став наишао једино код норвешког лингвисте С. Менесланда.  У свим осталим рефератима и расправама (у којима се говорило о језичкој ситуацији у Црној Гори) јасно је исказано да нема ни једног (научног, традиционалноистоијског, друштвенополитичког...) разлога да се експериментише са српским језиком и његовима именом у Црној Гори. Управо због тога је овај скуп прећутан или погршно интерпретиран од медија у Црној Гори.

1.2. Што се традиционално-културне идентификације и именовања тиче, језик на простору садашње Црне Горе (у оквиру које се налазе територије које су некад припадале различитим формацијама српских земаља), откад се и кад се именује, звао се искључиво, и једино, српски (у једном периоду као службени – и српскохрватски, мада у народном именовању тај назив никада није заживио). О томе имамо многа свједочанства: од Црнојевића, Ободске штампарије и њених посленика; српски се језик звао и за вријеме владарске лозе Петровића итд.[2] Једино се за вријеме италијанске окупације за вријеме Другог свјетског рата, од италијанских власти почео провлачити и појављивати термин лингва монтенегрина. Дакле, „назив српски има лингвистичко, али и етнолингвистичко покриће у аргументима“[3]

Српски је био службени језик и језик јавне и приватне комуникације у Црној Гори за вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе (тј. када је Црна Гора добила независност након Берлинског конгреса 1878).[4] „У раздобљу Краљевине СХС, потом Краљевине Југославије (1918-1941) године, на подручју Црне Горе примјењиване су одредбе централизованог уставног система југословенске заједнице (српскохрватски, српскохрватскословеначки, југословенски).“[5] Уставно дефинисање језика, службена и јавна употреба у Црној Гори после Другог свјетског рата дужи низ година нијесу прецизно и једнозначно прописани и усаглашени.. „Крајем 1945.  уставотоврна скупштина на Цетињу усвојила је Устав НР Црне Горе. Одредбама истог устава формално-правно није дефинисан назив службеног језика. Међутим, у десетом поглављу Народни судови, у чл. 113. дословно се каже: 'Поступак пред судовима води се на српском језику...' На основу увида у школска свједочанства основних, средњих и стручних школа издатих у Црној Гори у послијератном периоду види се да је наставни предмет Српски језик и књижевност именован у школским свједочанствима без одреднице: хрватски“[6]. Тако је све до Новосадског договора (1954) откада се службени језик почиње именовати и као српско-хрватски. „Назив и статус службеног језика у Републици није нормиран посебном одредбом ни у Уставу Црне Горе из 1963. године. Ипак, службени језик узгредно се помиње у десетом поглављу Уставност и законитост, у чл. 217. истог устава, у коме се, поред осталог, каже; 'Државни органи и организације које врше послове од јавног интереса воде поступак на српско-хрватском језику'.“[7]

 У новом уставу СР ЦГ из 1974. назив службеног  језика експлицитно је дефинисан у чл. 172: ... У СРЦГ у службеној употреби је српско-хрватски језик ијекавског изговора (дакле, након усвајања Декалрације о називу и положају хрватског књижевног језика 1968, и исте године када је Хрватски Устав усвојио формулацију о језику 'у јавној употреби' у СР Хрватској: хрватски књижевни језик' 'који се зове хрватски или српски'. Године 1975. у Скупштини Југославије формиране су секције за језике: 1. српскохрватски (Србије и Црна Гора), хрватски (Хрватска), српскохрватски/хрватскосрпски (Босна и Херцеговина). Први пут је промовисано начело двају писама: ћирилица и латиница.[8] „До суштинских промјена у називу службеног језика у Црној Гори дошло је након распада југословнеске федерације 1991: У службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Дакле, службени назив језика именован у уставу Црне Горе након Другог свјетског рата приближно је једнак број година носио назив српскохрватски и српски. Без обзира на уставно именовање у народном именовању егзистирао је назив српски језик.

2. „Образложења“ за промјену језика и(ли) имена језика: Прије осамостаљивања основно „образложење“ је било да да је именовање језика (некакво неодређено) демократско право (народа, нације, групе појединаца - од нпр. 20%). Најчешће се могло чути да свак има право да зове језик својим именом, да је то (свачије) демократско право (без појашњења шта то значи), затим да свака нација има право да свој језик зове тзв. својим именом (овдје чак и насупрот становницима Црне Горе који су се опредијелили национално као Црногорци, а писали /чак 80%/ – језик српски).[9] Као што је општепознато, карактеристика савременог поимања односа нације и језика (и савремена слика свијета што се тиче односа: нација - језик) јесте да се ти односи веома често не подударају и не поклапају (нити обавезно морају да се преклапају и подударају).

Након осамостаљивања, у Црној Гори је наступио (и у оптицају је) нови „аргумент“: “Име језика једнако је (треба или мора да буде једнако) имену државе“. Држава треба да „ојача“ језик, односно језик треба да „ојача“ државу, са „паролом“: „Држава даје снагу језику!“, и обрнуто). Промовисање оваквих међуусловљености најчешће је пратило „објашњење“ типа: да је то логично, да је то нормално; да су сви у окружењу назвали језик по држави (иако знамо да српски није изведен од Србија /имена државе/ него од етнонима Србин; не постоји нпр. босанскохерцеговачки језик, а постоји Босна и Херцеговина...). Осим тога, познато је да се име језика не изводи се од имена државе него од имена народа (тако је нпр. језик Француза – француски, Чеха – чешки, језик Руса – руски, Италијана - италијански...); даље не постоји аустријски, швајцарски, белгијски, амерички, бразилски, алжирски..., иако постоје државе са тим именом; није постојао црногорски за вријеме независне Црне Горе; југословенски је као термин трајао незнатно у односу на трајање Југославије... Углавном се у Црној Гори све завршава на тим „аргументима“, које би требало као аксиоме прихватити и са њима не полемисати.

3. Пројекати везани за „стварање“ и уградњу „црногорског језика“ и „монтенегристике“. Посљедње двије године на дјелу је својеврстан експеримент у вези са статусом и идентитетом  језика у Црној Гори. Одлуке (на разним нивоима) везане за (пре)именовење и „доименовање“ српског језика у јавној и службеној и јавној употреби доносиле су се нагло, без аргумената и утемељења, из  одређених (политичких и државних) центара моћи (потпомагане неким невладиним организацијама и институцијама).

На сваки начин се, и разним методама, покушава створити „амбијент“ за (само)заборав... Зато се иде мимо струке и науке, упркос њој, на срамоту (и за муку) себи (и Црној Гори), лажно представљајући језичке прилике, подваљујући Црној Гори, сукобљавајући се са стварношћу, сопственим народом, његовим језиком, културним и језичким потребама...  Због тога се покушава направити „нови језик“ – „црногорски“ новом науком – „монтенегристиком“, „црногорстиком“ (Како ли се може звати?!); или изродити нова наука „монтенегристика“, „црногористика“... (?!) чији ће плод бити нови језик -  „црногорски“.  Поставља се питање: Је ли старије јаје или кокошка у овом бесмисленом апсурдном кругу!?

Пројекат „црногорског језика“ је производ политичке манипулације, започео је под патронатом једне политичке олигархије, као њен нуспродукт настаје и једино ће тако опстајати. Зато је и потребно толико неприродно ангажовање државе да би се покушао спријечити и (из)окренути природни ток  српског језика у Црној Гори. У свјетској пракси је уобичајено да се у устав уноси (ако се уопште уноси) име за језик које се подразумијева и које је општеприхваћено у традиционалноисторијском и културолошком смислу, које живи у свијести и бићу народа који тим језиком говори, име које је филолошки и језички оправдано. Зато „црногорски језик“ (будући да није заснован ниначему поменутом) покушавају (и покушаваће) свим силама да формално наметну разним државним и скупштинским актима:

3.1. Скупштина и усвајање новог Устава.  Даље се са образовног и школског система прелази се на Устав и именовање службеног језика. Питање језика је (прије свега његовог имена) стављено на скупштинску расправу, у нескалду са  (уобичајеним и адекватним) поретком и приоритетом: лингвистика, политика (заснована на лингвистичким и социолингвистичким критеријумима), па на крају право. Не обрнутим редом, како се ради у Црној Гори.[10] Питање језика у Црној Гори је тиме наопако постављено, дошло је на Скупштину и скупштински расправу (без стручне и друштвене верификације). Формалним (при)добијањем скупшинске већине десило се да воља (малог) дијела говорника добије политичку овјеру и надвлада вољу и права већине, кроз скупштинску сагласност за ново уставно именовање; - уз вјешто инструирање Покрета за промјена (који је добио гласове Срба и говорника српског језика, а гласао против истих).

У односу на претходни Устав, у дијелу који се језика тиче, у новом Уставу је уведена једна необична и до сада исфорсирана дистинкција: службени језик – језик у службеној употреби. Наиме, у претходном Уставу, члан 9 (Језик и писмо) стајало је: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. То је и логично јер нема службеног језика без службене употребе. У новом Уставу стоји: Службени језик је црногорски... У службеној употреби су још и српски, бошњачки, хрватски и албански. У чему је разлика између службеног језика и језика у службеној употреби, питамо се... Очигледно је нечим (исконструисаним) требало издвојити „црногорски“ у односу на остало. Ово је једино логично ако се узме у обзир да „црногорски језик“ и не може имати службену употребу јер не постоји. Нигдје и никад није за службени језик проглашен језик који није стандардни. А да би језик био језик треба да се разликује од свих других језика, односно да има свој језички идентитет што је у случају „црногорског“ у сваком случају немогуће, - у Црној Гори су једино  присутни дијалекти и говори српског језика (иако једни архаичнији, други прогресивнији, - на било којем дијалекту да се заснива језички стандард заснива се на српском језику). Није чак направљен ни најављивани квазистандард и квазинорма, а за службени језик је проглашен „црногорски“. Јасно је и зашто је црногорска власт измислила (а црногорска Скупштина /владајућа олигархија уз помоћ ПзП/ усвојила) „дистинкцију“: службени језик – језик у службеној употреби. Свакако да би могла манипулисати и даље народом у Црној Гори злоупотребом језика. Осврнућемо се на неки од пројеката помоћу којих се то почело спроводити у Црној Гори.

7.3. „Савјет (Одбор, Комисија) за нормирање црногорског језика“. Како је у Устав унесено име језика без садржаја – „црногорски“ потребно је „латити се посла“ и српски језик и његов стандард лажно подводити под „црногорски“. Влада Црне Горе је засигурно једина влада која се изван позваних (стручних и научних) институција бави језиком. Преседан је да је “Савјет за нормирање црногорског језика“ (некад називан Комисијом, некад Одбором, некад Савјетом...) одредила Влада. Наиме, 23. новембра 2007. године од Министарства Црне Горе (потписао министар Бацковић) дошао је декану Филозофског факултета Бојки Ђукановић допис, у којем се, између осталог, каже: „С обзиром на то да је доношењем Устава Црне Горе црногорски језик проглашен за службени, неопходно је извршити његову стандардизацију.... Цијенећи да би чланови овог тијела требало да буду истакнути научни радници и стручњаци за поједине области... обраћамо Вам се са молбом да у име Црногорске академије наука и умјетности предложите истакнуте научне и стручне раднике, који би могли бити чланови будућег Одбора“. Шта о овоме рећи!? Ко ишта зна о устројству институција у било којој држави засигурно зна да факултет једног универзитета (као аутономне установе) не може доносити одлуке у име званичне Академије те државе (а ни обрнуто). Као што држава не би требало да може доносити одлуке у име универзитета ако поштује његову аутономију (а у Црној Гори, свакако, већ одавно не поштује). Декан Филозофског факултета је реаговао логичније: „наложио“ је Одсјеку за српски језик и јужнословенске књижевности да именује комисију, али (нелогично и апсурдно), - да именује комисију за нормирање „црногорског језика“(!?). Ова подвала није успјела, Одсјек за српски, ипак, није именовао „назначену“ комисију. Комисију није именовала ни ЦАНУ.

Како је објављено у Службеном листу од 22. фебруара, ступила је на снагу (већ раније најављивана) одлука Владе Црне Горе „...о образовању Савјета за стандардизацију црногорског језика“, „са обавезом“ да исти „припреми: приједлог Правописа црногорског језика, приједлог Грамартике црногорског језика, приједлог Рјечника црногорског језика“. Чланови Савјета су (њих 13) сабрани не зна се по којим критеријумима, само не према стручним и научним референцама. За најблажу стручну дораду већ постојећег језика и његовог стандарда ангажују се тимови и комисије великог броја лингвиста. У овом Савјету, осим понеког политички ангажованог или од политике ангажованог лингвисте, лингвиста и нема. Ту је и један на брзину „припремљен“ „лингвиста“ коме је назив „докторске“ дисертација Говор подгоричких муслимана. Ова (одабрана) тема омогућила му је да да буде проглашен за „првог доктора црногорског језика“; - исти је на Филозофском факултету у Никшићу одбранио дипломски са идентичним (или сличним) називом; прескочио звање магистра (и поред пријављене магистарске тезе са истим називом у Никшићу), али је у Осијеку за неколико мјесеци одбранио докторску дисертацију под тим идентичним називом. И „црногорском језику“ је таман добродошао такав стручни кадар. Тиме је почео процес стварања „монтенегриста“ или „црногориста“, - ако ли је то термин за стручњака који се бави „монтенегристиком“, „црногористиком“ (?!)...

7.4. Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности. Већ дуже вријеме најављује се укидање Студијског програма за српски језик или његово такозвано „трансформисање“ (што је једно и исто).  И у вези са тим могу се срести различите и нејасне полуинформације. Проректор Рајка Глушица „очекује“ да ће назив Српски језик и јужнословенске књижевности бити промијењен те да Катедра треба да носи име службеног језика – „црногорски“. Декан Бојка Ђукановић изјавила је да се размишља о најефикаснијем начину „трансформисања“... Ко ће бити „носилац“ „промјена“ и „трансформација“, и на који начин ће се то покушати спроводити - видјећемо. Недавно је на Наставно-научном вијећу Филозофског факултета проректор Р. Глушица изашла са предлогом да се Одсјек за српски језик преименује у „складу са Уставом“. Дакле, не у складу са научним (или било каквим другим релевантним) критеријумима него у складу са Уставом који је (бар што се дијела језика тиче) производ једне политичке манипулације и неслободе, производ „побједе“ и доминације политике над науком. А «позната је истина да, у `сукобу` науке и политике треба мијењати – политику».[11] Катедра за српски језик и књижевност има дугу традицију, има научни и стручни кадар, заснована је на богатом и непатвореном књижевнојезичком насљеђу, на струци и науци, тако да би њено затварање представљало још један од покушаја рушења истинских темеља Црне Горе. Тиме би, између осталог, сви који желе да студирају српски језик и књижевност (а њих је не мали број) били принуђени да се школују изван Црне Горе.

Реагујући против оваквих намјера студенти Одсјека за српски језик и књижевност су министру за просвјету и науку (Слободану Бацковићу) упутили писмо у којем се (веома јасним и аргументованим ставом) износи неслагање са промјеном имена Одсјека.[12] Подршку студентима Одсјека за српски језик и књижевност, својим писмом и потписима, пружила је група од 11 доктора наука и доктораната из Црне Горе, који раде на страним универзитетима или завршавају постдипломске студије.[13] Остаје даље да видимо да ли ће политички, и политикантски, разлози превладати на Универзитету Црне Горе или ће бити услишена и уважена ријеч науке, традиције и здравог разуме.

 

 

7.5. Норма и стандардизација „црногорског језика“. Дакле, иако се „барата“ „именом“ „црногорски“, не успијевају да одреде (нити да се договоре) шта би то могло да буде, шта би то требало (само)прокламовати и нормирати (иако засновано на српском језику или српском дијалекту), како то спровести у пракси и спровести (дистинкцију) у односу на постојећи српски језик (језички стандард), како (на добробит Црне Горе) подијелити говорнике  опредијељене за једно или друго... Или „црногорски“ наметнути свима!? Осим тога, рад на језичкој норми, стандардизацији... захтијева ангажовање великог броја стручњака, научно-стручни рад и елаборацију, велика материјална улагања, тражи примјену, говорнике...

Нико још не зна шта му се спрема као „црногорски језик“, - а протурају се разне „идеје“: „црногорски“ са  с', з', и s, „црногорски“ са с', з', без s (у сваком случају заснован на дијелекатским цртама српског језика), „црногорски“ без с', з', и s (преименован српски стандардни језик).  Ако се „Савјет“ успије договорити?! У сваком случају све се заснива на фалсификовању и кривотворењу стварности. Сада вјероватно треба ретроактивно васпоставити „црногорски језик“ и оне који су писали „црногорски“ а да то нијесу знали... Уз то, треба убиједити говорнике српског језика у Црној Гори да не говоре српским језиком. А никакао да убиједе ни себе!

7.6.  Закон о држављанству. Један од начина наметања имена за језик - „црногорски“ је и услов за стицање држављанства Црне Горе. У Закону о држављанству који је Влада предложила Скупштини на усвајање, стајало је као (пред)услов - познавање службеног језика (Зашто ли је измишљена „дистинкција“: службени језик – службена употреба језика?!?).  Међутим, амандманом ДПС-а предложено је да се умјесто одреднице – познавање службеног језика – унесе одредница познавање црногорског језика.  Предложени амандман је усвојен већином гласова, па је тако постао саставни дио законског текста. Сада је по новом Закону о држављанству један од услова за стицање црногорског држављанства – познавање тзв. црногорског језика. Ово није безазлено. И није шала!? Мораћете доказивати лојалност „црногорском језику“, ако хоћете да (п)останете држављанин демократске Црне Горе!!! Питамо се помоћу којег „језикомјера“ ће се утврђивати познавање „црногорског језика“ (кад је то ионако српски језик који ми сви добро знамо); - или ће бити довољно „само“ „преломити у мозгу“.

7.7. Закон о личним исправама (личним картама, пасошима...). У члану 7 овог закона стоји да се подаци у личним исправама дају: прво - на службеном (тј. „црногорском“) језику, друго – на енглеском језику, и, као треће, у другом ставу Закона имамо написано: „За грађанина припадника аутохтоног бројчано мањег народа или етничке мањине, у даљем тексту мањина, садржај обрасца личне карте и подаци из члана... овог закона уносе се на језику и писму мањине којој припада“. Логично је поставити питање: да ли је (између осталог) и због овога исконструисана дистинкција – службени језик, језик у службеној употреби (?!); значи ли то да су језици „у службеној употреби“ - језици мањина (?!); који је то „језик већине“ - кад у Црној Гори ниједна национално опредијељена група не