Услед последњег чина антицивилизацијске појаве која је на олтару своје тотемистичке државности жртвовала своје политичко чедо Небојшу, у једнократном потезу, квази-држава је добила назови-устав. Уједно, и Срби су добили полигон за своје будуће деловање. Пред њима се поново отвара питање преко кога су олако прешли након зачетка симулативне државности у пролеће 2006. Србе РЦГ чека још једно откровење: њихов мањински статус уз све своје подобности.

Највећа препрека сократском самоупознавању српског народа РЦГ лежи у атавистичкој надсрпској гордости и да ствар буде чуднија, југословенској варијацији совјетског законодавства.

Наиме, ниједан честити Србин на прву помисао не може себи допустити да као потомак, бораца-градитеља извикане кнежевине Црне Горе, буде мањина. Поред јасно установљеног дисконтинуитета између РЦГ и историјске кнежевине по чему је реч о двема синофона ¹⁾, постоји сасвим погрешан историјски контекст те већ одавно бивше српске државице. Била је репресивна по појави колико српска по убеђењу. Присаједињена јој је троструко већа територија и популација без најосновнијег облика провере воље ²⁾. По први пут у историји се практикује систематско силовање над родбинско-блиским породицама под моштима најсветијег српског исцелитеља. Масовна исељавања (за 20 година је игубила четвртину становништва ³⁾), отуђења имовине и истребљења такође прате државицу која би била последња у Европи да добије устав и парламент да није делила континент са Турском.

Друга препрека српском самоспознавању лежи у једној систематичко-усађеној замишљеној разлици између народа и народности. Наиме, креативно југословенско законодавство, као мутација совјетског, је измислило градацију међу нацијама, при чему се показало да та лажна хијерархија није имала никаквог значаја у међународном праву што су на посебно непријатан начин осетили Срби РСК. Не чуди што нити енглески или француски језик (као језици међународног права) нису прилагођени могућности превода тог новоријека уставоскрибоманије, по кроју новог југословенског човека.

Стога, изазива још више чуђења што српски народ РЦГ још увек није себе препознао као националну мањину унутар појаве која је нити српска, нити наследница Црне Горе и која се налази у међународној заједници која не вреднује народе ништа мање од народности.

Српски народ у РЦГ представља мањину у математичком смислу при чему већине нема. Српски народ је у лингвистичком, верском и политичком смислу, хомогенији чак и од Албанаца које обележавају верске и политичке поделе. Тако чврсто језгро представља клин пред конфедерацијом успротивљених антисрпских интереса које чини назови црногорско друштво, са својим верским, лингивистичким, политичким али и тајкунско-интересним фракцијама. Још увек није забележен случај закона који штити већину од мањине док широм света постоји плејада механизама за заштиту мањина од владајуће већине. Чак се од теоретичара као што су Алекси д Токвил (Alexis de Tocqueville) праведност једног друштва вреднује на основу њеног односа према мањинама. Наиме, Токвил је први идентификовао појаву «тираније већине» у којој “охолократија” или власт руље заузима примат над законодавном влашћу ⁴⁾. Иако је РЦГ неколико светлосних година иза деветнаестовековних САД, улога Срба РЦГ као барометра црногорске недемократичности је у потпуном складу с остваривањем грађанских, људских (и мањинских) права тих истих Срба.

Срби, као жртве једног нео-апартхејдског система тешко могу наићи на разумевање иностраних фактора уколико под један инсистирају да су исти народ са Црногорцима (и приде Бошњацима, Муслиманима, Хрватима) и под два инсистирају на статусу већине или конститутивног народа (који је стран већини либералних демократија попут разлике народ-народност). С обзиром да су Срби раскрстили са првим златним телетом неопходно је да се и други кип поруши. Срби су инсистирали на статусу већинског или конститутивног народа, доносиоци октроисаног устава су их игнорисали и ту се прича завршила. С тим што чак и тај октроисани назови-устав гарантује заштиту од «од свих облика насилне асимилације» баш као и културно-просветну аутономију, пропорционалну заступљеност, употребу етничких симбола, све наравно «националним мањинама и другим мањинским националним заједницама» ⁵⁾.

Мањински правни статус са собом доноси и могућност резервисаног броја мандата у Скупштини. Могућност која би била недоступна у случају одбијања Срба на статус мањина у равни са Бошњацим, Муслиманима и Хрватима чији би интереси тиме били задовољени на штету српске тврдоглаве сујете. Та сујета је додатно нејасна када се узме у обзир чињеница да се распадом СССР у Летонији нашло 34% Руса који су били у потпуности обесправљени баш као и 30% Руса у Естонији. Са тако снажним учешћем у популацији, нити Рига или Таљин нису били спремни да им признају ни најосновнија права (на држављанство, употребу матерњег језика итд.) а камоли мањинска права која би проистицала из мањинског статуса. Данас је, по новијим пописима, како у Летонији тако у Естонији опао удео руске популације (из више разлога између осталог) а те две државе су чланице НАТО и ускоро ЕУ.

Срби имају велику предност у односу на Русе Балтика. Имају матицу која им је омогућила двојно држављанство као и низ других механизама који су им на располагању од стране црногорског али и европског законодавства. Као хомогено језгро у једном систему бинарне диференцијације (дихотомије на Црногорце и Србе), са задивљујуће виталним демографским назнакама, имају значајан потенцијал раста, који ће свакако бити модерисан правцем за који се буду определе њихове смернице у овом тренутку.

За крај остаје став, услужне партије (која повремено бди у згради са мноштво микрофона и клупа), додуше о двојном држављанству мада исто тако применљивим на друга питања:

«Отварање овог питања са сусједном, много већом Србијом и логично давање истог статуса другим народима у Црној Гори, најсгирунији је пут за дезинтеграцију црногорске државности до њеног сигурног нестанка у будућности.»

22. новембар 2007.

_______________________

Фусноте

1. синофони – речи које звуче слично али су различитог значења

2. Подручје Црне Горе (четири нахије уз Пјешивце) од 1630 км² је 1878. процењено на 76.000 становника док су предели зетског приморја, Старе Херцеговине и Брда припојени 1796-1878, износили неких 7803 км² са 210.000 становника (са Плавском нахијом која замењена за Улцињ 1880.) 1912. године се КЦГ додатно проширила за нових 3500 км² и 120.00 становника у областима Зете, Малесије, Брда, Херцеговине и Метохије.

3. Између марта 1879. и краја 1892. је по званичној статистици Кнежевину Црну Гору напустило 48.186 њених држављана којима су издати пасоши (4.046 породица са 22.298 чланова и 25.888 појединаца). Попис 1898. је чак забележио само 191.000 становника, што значи да је око 20.000 муслимана и католика (недржављана којима нису издати пасоши) такође напустило нове пределе у истом периоду.

4. У «тиранији већине» руља кроз «охлократију» нарушава примат законодавне власти. Наиме, извршна власт, из страха од побуне руље против непопуларног закона одлучује се на његово неспровођење у дело. Такав је био пример са ослобођеним црним робовима који нису у одређеним државама остваривали своје право гласа због маса које су биле спремне на изгреде и физичко спречавање спровођења закона.

5. Чланови 79. и 80.