Припадност већинском или конститутивном народу подразумијева неколико садржаја. У основи, најважнији су правни, политички и социопсихолошки.

У стриктно правном смислу, припадност већини не доноси ништа, односно ниједно право које није уједно и право мањине. Насупрот томе, мањине имају кроз принцип позитивне дискриминације правне институте које не може користити већина.

Припадност већини не доноси по аутоматизму ни политичку корист. Само у случају кад већина има униформни политички мотив, свијест о заједничком интересу и циљевима, и кад се то одрази у свим сегментима власти, онда већина остварује опипљиву политичку и материјалну корист.

У социопсихолошком смислу, припадност већини доноси појачан осјећај сигурности и одговорности за друштво и државу.

Међутим, ови аргументи се смислено могу примјенити само у системима у којима одређени правни, политички, друштвени узроци доносе оквирно дефинисан скуп последица. Једноставније речено, тамо гдје постоји минимум унутрашње логике по којој функционише систем. Не би било превише забавно набрајати силне примјере којим се потврђује да БЈРЦГ није заједница која задовољава претходно истакнути услов. Штавише, било би прилично заморно и досадно.

У БЈРЦГ фактички, односно статистички не постоји већински народ. Успостављена је вишенационална политичка већина која је пронашла обједињујући мотив у успостављању апартхејда над српским народом.

Стога, сваки одговор и комуникација српског народа са остатком заједнице у БЈРЦГ мора ићи кроз строго дефинисану стратегију опстанка и остварења националних интереса. У том контексту је и захтјев за дефинисање нашег статуса.

Мислим да је потпуно погрешно инсистирати на неком уобличавању и упућивању захтјева за остварење мањинског статуса инстанцама у БЈРЦГ? Најприје, коме се то адресира? Чак и ако би адреса била позната, које национално тијело има потребан легитимитет да упути такав захтјев? С обзиром на досадашње искуство, покретање тако апстрактног захтјева за прилике у БЈРЦГ би отворило полигон за још једно сурово, предизборно надметање међу српским странкама.

Захтјев за прецизно дефинисање статуса једне националне групе има смисла у системима у којима, понављам, постоји цивилизован однос између узрока и последица. Сигуран сам да параду кумровачког и ријетко ступидног тумачења права од стране Мишка Вуковића не можемо сматрати цивилизованом појавом.

Обраћање и чекање одговора пред такозваним институцијама БЈРЦГ значи пристанак на неопростиво замарање и губљење времена. Не постоји ни најмање основана сумња да је могућа сувисла комуникација са правним системом БЈРЦГ. То је изложбена, папирната, потемкиновска творевина која има нечији ћеф и хир као носеће стубове.

Српски политичари у БЈРЦГ треба да покрену кампању за остварење права која су обезбјеђена мањинским народима, јер су у тим правима уткани механизми очувања биолошке и културне супстанце угроженог народа. Директно и неизоставно! Никог не интересују текстуално уобличене нацистичке фрустрације СДП-а у виду закона или такозваног устава, односно било каква позивања на исте. То су акти одмазде окупационих власти, на који српски народ мора одговорити борбом за остварење права која су обезбјеђена међународним конвенцијама.

То је референтни правни систем ка коме треба усмјерити пажњу.

Српски народ, односно његови изабрани политичари треба да траже начин за освајање права. Питати, расправљати, судити да ли српски народ треба да има мањински статус или не је забава за пензионисане националне стратеге. То је потпуно депласирано, а оно што је потребно је образовање и информисање на свом језику, сразмјерна заступљеност у приступу материјалним ресурсима, стварање културних и просвјетних институција ... То треба освојити свим дозвољеним средствима притиска и легитимне политичке борбе. Суштинска промјена статуса која се добија заснивањем тих права је циљ до којег се не долази стрпљивим обраћањем оним структурама које све раде да српски народ држе испод границе егзистенцијалног минимума. Она се осваја енергичношћу, упорношћу и високом свијешћу, односно снагом организованог отпора. Једино у разговору са међународним инстанцама треба бити потпуно прецизан. Срби траже права која су дата мањинским народима јер је то једини начин да опстану. Према међународним правним стандардима, Срби јесу мањински народ и ту је ствар чиста. Режимска тумачења на тему мањинског и већинског народа нису релевантна. Нимало! Права нас свакако интересују, а како ће и да ли ће то режим кодификовати је небитно! Из угла српског народа, политичка и историјска грађа одлука које доноси ДПС-СДП је потпуно нелегитимна. Зато се треба у потпуности отрести емотивно запаљиве, а јалове дилеме о мањинском и већинском народу јер је то погонско гориво за бројне манипулаторе.

Страх да поменути захтјеви могу имати неке дубље, односно далекосежне последице за историјски статус српског народа би имао смисла само у држави гдје постоји елементарно логична веза између правног система и друштвеног живота.

Оно што сада називају државом је тајкунска, криминална мрежа и евентуалне бојазни за историјски положај српског народа само непотребно доприносе илузији о озбиљности БЈРЦГ. БЈРЦГ је суперсада творевина и тако се према њој треба односити.

22. новембар 2007.