Специфичан шмек друштвено-политичком амбијенту у јединој еколошкој држави на планети уочи „фаталних“ предсједничких избора заказаних за 6. април, даје и неколико кулоарских верзија о поквареним активностима и завјереничкој позадини учесника трке за титулу „Примуса Монтенгра“ и њихових тимова. За сваког од четири предјседничка кандидата спремљена је бар по једна „незванична“, али довољно потресна прича која отвара једну занимљиву политичку перспективу Црне Горе.

За оне који последњих недјеља немају задовољство да уживају у „друштевном амбијенту“ Монтенгра, ријеч је о оним причама по којима екипа кандидата Филипа Фића Вујановића масовно купује личне карте од симпатизера противничких табора не би ли сакупили довољно гласова за побједу али и пласман кандидата Андрије Раја Мандића у финале, односно о оној по којој је кандидат Небојша Медо Медојевић „тројански коњ“ Мила Бритве Ђукановића а кандидат Срђан Срђа Милић „данајски дар“ Светозара РаткоМирка Маровића познатог и као Шампион демократије.

Има ту још неколико актуелних занимљивих кулоарских верзија о предизборним завјерама власти и опозиције, али и ове набројане су довољне за једну површну анализу система у којем се данас одвија развој екологије од Дебелог бријега до Ранче. Ријеч је о оном систему који је агенција за истраживање јавног мнења ЦЕДЕМ недавно дефинисала предвиђањем да ће кандидата Вујановића у првом кругу избора подржи 49,5 одсто грађана, кандидата Медојевића 21,2 одсто, Мандића 14,8, а Милића 9,9 одсто бирача.

Можда ће зазвучати увредљиво, али само лаици у Еколошкој не вјерују у реалност ове ЦЕДЕМ-ове процјене. Посебно када је ријеч о оној првој цифри. Само лаици вјерују и да су оне кулоарске приче вансистемске појаве, односно уобичајене предизборне подметачине противничких табора. Јер, без обзира на све сумње у добронамјерност агенције ЦЕДЕМ према српском и просрпском политичком блоку у Црној Гори, ријеч је о фирми која несмије себи дозоволити луксуз тоталног промашаја у најважнијем овосезонском послу.

Максимална омашка коју у ЦЕДЕМ-у могу себи допустити је она везана за утицај „људског фактора“ приликом извођења рачунице, односно благо спиновање на конто кандидата Медојевића. Ријеч је, међутим, о стандардној „системској грешци“ – 5% мање-више.

Лаички је вјеровати у нагли и ничим изазвани преокрет расположења бирача у еколошкој држави у односу на оно које је виђено септембра 2006. године. „Лаички“ јер само наивни вјерују да се јавно мнење мијења само од себе, или методом понављања старих флоскула, парола и толико израбљених оптужби на рачун ривала, без адекватне медијске логистике и нових партнера.

У том контексту треба разумјети и „системску вриједност“ оних кулоарских верзија наведених на почетку ове приче. Дакле, коме доносе поене приче о куповини личних карата од стране активиста ДПС-а? Опозицији? Можда оном њеном дијелу који је сумњао у такву могућност док је трајала референдумска кампања. За онај други дио опозиционо настројених гласача такве сторије дјелују дестимулативно, односно задржавају их у топлом дому током изборне недјеље. У преводу: поене од ове приче скупљају у сразмјеру лапо-лапо Фићо и Медо.

Затим, ко скупља поене од кулоарске верзије да ће ДПС, уколико се процијени да ће бити другог круга, погурати кандидата Српске листе јер он има мањи потенцијал у финалу (потомци Дукљана који чине базу ПЗП-а, јасно, не би подржали потомка Немањића)? Последице оваквих гласина могу попунити само бодовни салдо кандидата Фића.

И, на крају, ко профитира на гласинама да је кандидат Медо некаква Бритвина тројанска комбинација, односно да је Срђан због суграђанске блискости са Светомиромратом резервна опција? Опет кандидат Фићо и донекле, али у минималној мјери, кандидат Рајо.

Укратко, у свакој комбинацији бодове је уписао актуелни шеф Еколошке државе и кандидат власти. Да ли из овога треба закључити да иза више пута помињаних завјереничких предизборних кулоарских прича стоје „владајуће структуре“? Да у овим причама има или нема истине? Да је ријеч о синдрому „Удба се не коцка“?

Било би претенциозно давати било какав прецизан одговор на наведена питања. Довољно је можда рећи да је поменути систем „сакупљања бодова“ резултат мутираног вируса „СКЈ“ (Савез комуниста Југославије, оп. а.), те да је синдром „Удба“ присутан у Еколошкој држави у готово сваком сегменту друштвено-политичког живота, и то не захваљујући таленту и знању агената службе, већ чињенице да је у генима овог дијела балканске хуманоидне фауне усадјен код припадности једници за ширење гласина, посматрање и дојављивање.

Млади функционер једне пропале а некад добро брендиране црногорске странке, недавно је читаву ову ситуацију прокоментарисао занимљивом опаском: „систем се не руши ако се игра по његовим правилима“. Аутору овог текста је, у тренутку када је чуо ову примједбу, пало на памет како систем у Еколошкој збиља језиво подсјећа на онај из филма Матрикс.

Из те занимљиве перспективе, могле би се посматрати и оне калкулације агенције ЦЕДЕМ: чак и ако је испитивање јавног мнења само фикција, резултати истраживања су тачни. То је, коначно, потврђено искуством. Оним иситм искуством које је одређено описаним ЦГМатрикс системом.

П. С.

Треба ли подсјећати да улога оног неуништивог агента са тамним наочарима који је неосјетљив на све ударце побуњеника, у овом ЦГ Матриксу припада Бритви и Шампиону демократије.