Неће демон изабрати вас, већ ћете ви бити ти који ће изабрати демона[1]

Платон

            Термин тоталитаризам први пут се јавља у Enciclopedia Italiana из 1932, а употријебио га је чувени италијански философ Ђовани Ђентиле, дефинишући и објашњавајући појам фашизам у поменутој Енциклопедији, и то у једном пасусу у коме се афирмише новитет “једне партије која тоталитарно влада једном нацијом”. Ђентиле је овај термин користио у похвалном смислу: фашистичка држава окарактерисана је као тоталитет, што значи да се грађани не могу сматрати простим атомима, са својим појединачним интересима и слободама, равнодушни или чак супротстављени у односу на државу, већ као дјелови цјелине, тј. државе, која им даје суштину и значај. Као примјер наведимо то да је слобода говора, у држави либералног права, гарантована чак и ако је уперена против власти; за тоталитарну мисао, напротив, слобода говора има смисла само у мјери у којој она служи цјелини, односно интересу државе: појединац, као морални субјект, има вриједност само у мјери у којој је потчињен интересу колективитета схваћеног као цјелина која је супериорна у односу на своје чиниоце.

            Након другог свјетског рата, термин тоталитаризам теоретичари користе да би окарактерисали нарочито снажне и насилне диктаторске режиме – тоталитарни режим заснива се на неконтролисаном монополу свих моћи (политичке, економске, вјерске, културне...), те конструисању масовне подршке путем капиларних форми пропаганде. Хајдегерова ученица, Хана Аренд, дефинише тоталитаризам као режим који уништава не само политичке способности човјека, већ и само ткиво његових приватних релација. Његов циљ је промјена људске природе и свијета око ње: идеологија тежи стварању фиктивног и логички кохерентног свијета, који би замијенио плурализам индивидуалних веза и виђења свијета.

            Тоталитарна пропаганда подразумијева интензивну употребу средстава масовне комуникације. Метафора Пола Вирилиа на јако добар начин илуструје овај вид комуникације: док гледаоци у позоришту посматрају представу из различитих углова и слободни су да обрате пажњу на било ког учесника сценске радње, дотле они који би посматрали исту сцену путем телевизије, виде исту сцену само из угла који је за њих изабрао режисер. Они су, наравно, убијеђени да су видјели нешто реално, али нису имали могућност да изаберу свој угао посматрања, нити да контролипу начин на који је слика произведена. Тоталитарни свијет је свијет слика које они којима су намијењене не могу да контролишу, али које не могу да избјегну.

            Грађанин тоталитарне државе нема контролу над сопственом јавном сликом: тоталитарно казнено право, на примјер, не заснива се на дефинисаним представама и усаглашеним искуствима, већ на злочинима који су неодређени или једноставно повезани с чињеницом да починилац припада некој арбитрарно дефинисаној категорији (Јевреји, сумњиви елементи, државни непријатељи, итд.) На овај начин постаје могуће хапшење, процесуирање и кажњавање било кога, без права грађанина на било какву сигурност.

            Овај феномен био је изненађујуће изражен у Њемачкој. Хитлерова моћ започела је свој успон на свим предусловима демократског легалитета: на изборима 5. марта 1933. националсоцијалистичка партија добила је 48% гласова, а са конзервативним савезницима, имала је апсолутну већину. Хитлер није прикривао свој дискриминаторски и расистички програм, који је већ био изложен у Mein Kampf-у, али није имао потребе за државним ударом јер му је већина становника Кантове и Гетеове отаџбине вјеровала. Када је успио да демократски дође на власт, Хитлер се ослободио свих видова парламентарне контроле и претворио Њемачку у тоталитарну државу. Сличан случај десио се и у Италији у којој, од читавог броја тадашњих професора италијанских универзитета, само дванаест је одбило послушност Мусолинију.

            Послијератна политичка философија дала је себи за циљ да објасни рат и његове узроке. Једна од најутицајнијих теорија је историјско-философска, чији су главни експоненти били Хана Аренд, Карл Попер, Ерик Вегелин и тзв. Франкфуртска школа (Хоркхајмер и Адорно). Ова теорија састоји се од реконструкције историје философије од њеног настанка до наших дана и има за циљ да покаже која је еволуција наше мисли довела до оправдања тоталитарне политичке форме. Хана Аренд, примјера ради, тврди да је философија, почев од Платона а нарочито од Декарта, систематски потцјењивала праксу, тј. активни живот. По њој, простор политичке праксе карактерише се као простор јавног дјелања и расправе; то подразумијева одређени број особа које расправљају, водећи се не толико принципима теоријске апстрактности, колико моћи суђења и здравим разумом. Философи су, међутим, тумачили политику као материју која мора бити усаглашена са јединственим моделом који би био производ теорије, те су на тај начин одбацили демократски простор политичког дјеловања. Ако се политичко дјеловање своди на примјену теоријски датих правила, онда оно губи свој дијалошки и плуралистички карактер. Политичар постаје “техничар” који уподобљавава људски материјал према моделу који је, у философској теорији, дат једном за свагда. Једноставније речено, политика, према Арендовој, мора бити сматрана практичном димензијом у којој су плурализам, дијалог и преговори од суштинског значаја, јер, ако би се политика свела на општа теоријска правила, онда би политичар постао ауторитарни технократа који манипулише људима, без икакве потребе да са њима разговара.           Франкфуртска школа, с друге стране, предлаже чувену тезу дијалектике просвјетитељства – просвјетитељи су изградили чисто технички рационалитет, који је био у могућности да надвлада природу и људе, једноставно манипулишући њима. Међутим, овај рационалитет трансформисао је суштину ствари и самог човјека у аморфну материју, подложну доминацији и потпуном преобличавању.

            Историјско-философска теорија објашњења може бити подвргнута многим критикама од којих би три биле најупечатљивије. Наиме, узроци тоталитаризма идентификују се са путевима философске мисли, приписујући несразмјерно велик значај философима. На другом мјесту, ова објашњења заснивају се на интерпретацији и реконструкцији историје философије, што неизбјежно представља селекцију материјала – историју философије могуће је испричати на велик број различитих начина, од којих ниједан нема апсолутни монопол над истином. На крају, ова теорија занемарује чињеницу да историја философије није дала само оправдање тоталитаризма, већ и методе његове критике. Тако, у философији налазимо нацисту Шмита, фашисту Ђентилеа, бољшевика Лењина, али такође и неокантовца Касирера, либерала Крочеа, социјалдемократу Бернштајна. Дакле, ако је историја философије имала такву линеарну еволуцију, како онда објаснити појаву нетоталитарних мислилаца, којих није мали број?

            Једна од интепретација која нам се чини свеобухватном и врло интересантном, јер комбинује више приступа, те разматра резултата више наука, је теорија Ернста Касирера, изложена у посљедњој његовој књизи Мит државе, па ћемо се у другом дијелу њоме детаљније позабавити.