Тајна европске политике је направити добар договор са Русијом, говорио је Ото Фон Бизмарк. Међутим, то није никад било лако. Винстон Черчил је тврдио да је немогуће предвидјети реакције Русије, јер је то загонетка, омотана мистеријом унутар енигме.

Западна перцепција хладноце, суровости и мрацњаства Кремља се дубоко укоријенила у односу тог дијела свијета према највећој словенској земљи. Изгледа да се скоро ништа није промијенило од времена кијевске Русије до модерног доба, уколико изузмемо гротескну фигуру Бориса Јељцина. Шармом доброћудног расипника и лаког преговарача, извукао се уз видљив подсмијех савременика из успостављеног стереотипа о руским лидерима. Русија се током његове владавине свела на скуп неповезаних, анархичних цјелина чија је једина обједињавајућа сила била печат вјековне аутократије дубоко урезан у свијести њеног народа. Нимало случајно, сви западни аналитичари указују на овај период као на златно доба у односима између Русије и Запада.

„Највише сте вољели Русију кад је она била најслабија у својој историји“, рекао је Михаил Горбачов осврћући се на овај једнодушан став западне политичке елите.

И онда је, загонетно, ушушкан мистеријом унутар енигме дошао на сцену Владимир Владимирович Путин. Откуда? Право из неке историјске полушансе, из судара неких случајности или из снаге идеала, усмјерености и вјештог политичког отварања?

Рођен је 1952. године у Петрограду. На породичном стаблу нема знаменитијих предака ако изузмемо дједа који је био лични Лењинов и Стаљинов кувар. Отац му је био убијеђени комуниста, активиста и диверзант НКВД-а. Мајка је била дубоко религиозна православна хришћанка која је у тајности крстила Владимира у периоду кад је само најснажнија вјера могла надвладати оправдан страх од сурове одмазде комунистичког режима.

Кад је имао само седамнаест година, везан јаком страшћу према детективским романима, потражио је посао у КГБ-у. Рекли су му да се сам врати. Уписао је право на Лењинградском државном универзитету. Предухитрен је у намјери да се сам врати. На завршној години студија, 1975. године, пришао му је импресиван, непознат човјек и тражио да разговарају о каријери. Тај филмски тренутак је трајно одредио његову будућност. Моменат судбине који ће имати своју значајнију репризу неких 25. година касније.

Након тренинга и рада у Лењинградском директорату КГБ-а, и дијелом у Москви, 1985. године постаје дио обавјештајне мисије у Дрездену, у Источној Њемачкој. Оскудне су информације о његовим стварним активностима, али ништа друго се и не може очекивати. Зна се да је у склопу индустријске шпијунаже, доводио стручњаке из IBM-а и Сименса у гигантску источноњемачку електронску компанију Роботрон. Неколико година касније, нашао се у ријеци која је мијењала свијет. Скривен својим беспрекорним знањем њемачког језика и обавјештајним искуством, избјегао је линч масе која је рушила један поредак и зид као његов симбол.

Држава у коју се вратио се распадала. Касније, рећи ће да ко год не жали за бившим Совјетским савезом нема срца, а ко год призива његово обнављање нема памети. Сматра да је тај трагичан догађај распада совјетске државе највише коштао Русију, односно 25 милиона Руса који су остали ван њених граница.

Вратио се у Петроград, гдје је убрзо добио посао у администрацији либералног градоначелника гдје је постао савјетник за међународне послове. Након корупционашке афере која је политички пензионисала градоначелника, Владимир Путин је кренуо у потрагу за новим послом. Док су се у Петрограду врата редом затварала, отварао се пут за Москву. Ни најпасиониранији биографи прилика у Кремљу не разумију до краја овај дио Путинове каријере. Доласком у Москву, поједностављено говорећи, каријера би се могла описати као прво занимање, друго занимање, треће занимање, а након тога мјесто начелника службе ФСБ-а у јулу 1998. године. За сво то вријеме, према мишљењу самог Путина, владају искључиво силе непредвидљивог историјског заплета. Ускоро, августа 1999. године, Борис Јељцин га предлаже за премијера. Најприје одбија, а након тога прихвата предлог.

Мјесто премијера, у тренутку кад је то понуђено Владимиру Владимиривичу, је било константно угрожено неконтролисаним поподневним одлукама Бориса Јељцина. У седамнаест мјесеци, на премијерској позицији се промијенило пет људи. Владимир Путин је опстао. Више од тога, постао је изабрани Јељцинов насљедник. За то је свакако требало више од политичке мудрости и теоријских знања. Детаљ да је већ 1999. године у тајности више пута посјетио кућу олигарха Бориса Березовског у Шпанији говори о пракси која вуче коријене у КГБ тренингу.

Дуго је Запад тражио одговор на питање шта је права природа Владимира Путина. Демократа или аутократа, једно је од поједностављених дилема које се везују руског предсједника. У свом мандату је показао незабиљежену жустрину у борби са чеченским терористима, али на другој страни Руси су се, након трагедије 113 моранара у подморници Курск, оправдано питали шта се крије испод непомичног блиједог лица њиховог предсједника. На крају, Тимес је објавио коначну пресуду под насловом „Цар је рођен“ додијеливши му титулу човјека године.

Новинар Тајмса, у тросатном разговору, није успио да региструје ниједну непротоколарну емоцију руског предсједника. Тврди да је чак и чилеанско вино досипао у тренуцима који су предвиђени строгим протоколом. Прозирно плаве очи и потпуна контрола кратких порука тјерају саговорника на преданост и мирноћу у разговору. Једе умјерено, тренира џудо и плива најмање сат дневно. Импресионира потпуном самоконтролом и снажном доминацијом кратким реченицама у разговору.

Живи у дачи, надомак Москве, окруженом мирноћом дубоке и шапутаве шуме. У пространој, али спартанској канцеларији, често се одмара уз музику Брамса, Моцарта и Чајковског.

Сви економски показатељи у Путиновој ери указују на динамичан и снажан раст. У просјеку, руска економија је расла по стопи од 7%. Исплаћени су дугови према страним повјериоцима који су у једном тренутку износили 200 милијарди долара. Руске компаније се успјешно такмиче на глобалном тржишту, а осјећа се и војно присуство на давно напуштеним магистралама. Русија је опет високо на свјетској позорници моћи.

Како је успио? Како се извукао испод рушевина империје и у борби са аветима анархије? Више од сувопарних чињеница, Руси воле да параболично дотакну карактер свог предсједника у форми вица.

„Дух Јосифа Висарионовича се појављује у Путиновом сну, у једном критичном тренутку.

Путин, у очају, пита како да стабилизује земљу, како да је ојача, да је сачува. Јосиф предлаже:

-Покупи све демократе на једно мјесто и све стријељај. Затим офарбај све унутрашње зидове Кремља у плаво!

-Зашто у плаво? Питао је збуњени Путин.

-Аха! Знао сам да ме нећеш ништа питати за ово прво!“

Питан да прокоментарише књигу неког од совјетских дисидената на тему Стаљинових злочина, Путин је рекао да не чита књиге људи који су издали отаџбину.

Неко ће рећи да је Путин само покупио политичку дивиденду за очекивани и безусловни динамизам руске економије, односно за повољна кретања на свјетском тржишту енергената. Међутим, Руси сматрају да је Путин обновио снагу Русије, да је сачувао земљу од већ пројектованог распада, а тек након тога биљеже повећање животног стандарда.

На предстојећим изборима, Владимир Путин је подржао Димитриј Медведева и прихватио мјесто премијера. Позорница се шири, али остаје да видимо да ли ће свјетла историјског значаја ипак остати на једном човјеку.

До тада послушајмо ову фантастичну нумеру у извођењу три прелијепе дјевојке.