Како ме само ужасава ова бјелина папира која ce пружа предамном. Ужасава и престрављује када знам колико тога неописивог треба описати и колико тога ненаписивог треба написати. А ипак не смијем остати нијем јер сам дужан да пренесем дио онога што сам видио о српском страдању на српском Космету. И док емоције још увијек струје кроз моје тијело и не дају мира мом разуму, мислим да је боље да овом писању приступим док су ова осјећања још увијек на врхунцу. И зато почећу како и то и доличи, од почетка.

Хуманитарна помоћ у медицинском матерјалу, прехрамбeним производимa и уџбеницима (свеукуpно 4 тоне хуманитарне помоћи) сакупљена је у организацији »Фамилије Србских навијача«, а уз помоћ покрета »Наши« из Аранђеловца. У суботу 8. марта, рано изјутра, малобројне, али спремне екипе из Београда, Подгорице и Аранђеловца у исто вријеме кренуле су према Косову и Метохији. Јака киша, која нас је испратила из Подгорице, јењавала је како смо се приближавали Косову, да би негдје код Рожаја, облаци били потпуно растјерани и изнад нас се простирало беспрекорно плаво небо.

Сусрет са браћом из Београда а потом из Аранђеловца био је срдачан. Уједињени у жељи да што прије стигнемо до циља цијелог путовања, прелазимо административни прелаз Јариње и улазимо у општину Лепосавић. Српске тробојке свуда унаоколо дижу морал, а јасно поручују свим локалцима, посјетиоцима и окупаторима да је Косово Србија. Цркве и манастири видљиви већ на самом улазу у покрајину, доминирају и окупирају пажњу нас који смо по први пут на Космету. Они искуснији већ гледају колико је кућа напуштено од њиховог последњег доласка, колико су одмакли радови на обнови кућа и цркава.

У сутон већ стижемо у Звечан и одлазимо у хангаре Црвеног крста који ће примити и дистрибуирати прикупљену помоћ. Већ на самом старту срдачно нас дочекују локални парох отац Богомир Стевић и његова енергична супруга Светлана. Уморни од пута, одлазимо према Косовској Митровици, гдје је и уговорено наше преноћиште. Уз ватру камина и врсну домаћу кухињу одмарамо и спремамо се за сјутрашњи дан када нам је госпођа Светлана организовала посјете низу енклава и породица којима ће бити дистрибуирана прикупљена помоћ.

Са првим зрацима који су извирили иза српских планина устала се и мала екипа Фамилије. Прво одредиште било је Манастир Бањска, задужбина Светог краља Милутина, и недјељна литургија. Ова светиња из почетка 14. вијека улила нам је снагу да наставимо даље наше путовање – даље према окупираном југу. Већ по преласку Ибра чека нас прва контрола. »Гдје ћете?«, »шта тражите тамо?«, са неповјерењем и са слабим изговором српског језика питали су шиптарски полицијаци КПС-а. Након те контроле, пролазимо кроз јужни дио Косовске Митровице. На сваком ћошку истакнуте шиптарске, америчке, британске и заставе ЕУ – тек да не заборавимо ко су нам непријатељи. Пут је дугачак, чини се и дужи него што он то јесте. На лицима нијемих сапутника, видљива је бол и јад због слике које гледају кроз аутомобилска окна. Разрушене и напуштене куће стоје разбацане свуда унаоколо. На скоро свакој од њих натпис »Моrte Serbi«, »Bye bye Serbi«. Недуго затим, са наше лијеве стране уздиже се Газиместанска кула, обиљежје које сјећа на Косовске мученике из 1389-те и на Светог кнеза Лазара који би ту посјечен. А вриједи ли набрајати све историјске споменике? И ту у билизини Газиместана јoш једна контрола. Шиптарска полиција и аустријски војници КФОР-а претресли су до детаља наш аутомобил и са невољним покретима, не говорећи српски, показаше нам да можемо наставити путовање.

Недуго након што смо прошли Приштину, поново српске заставе свуда унаоколо. Стижемо у Грачаницу, прву од низа енклава у централном Космету које ћемо посјетити. У мјесту нема струје, а мјештани су на то потпуно навикли. Кажу нам да им Шиптари пуштају струју четири до пет сати дневно. Највише се на то желе они из болнице у Грачаници којима је струја неопходна да би могли да се старају о немоћним Србима из централног Космета. Да ствар буде гора, Шиптари већ недјељама не дозвољавају да прођу љекови до ове енклаве и болнице у њој. Љекари кажу да, уколико се овакво стање настави, Грачаници и енклавама на Централном Космету пријети хуманитарна катастрофа.

Исувише сам ограничен временом и простором да бих уопште почео да описујем најславнију задужбину Светог краља Милутина – Манастир Грачаницу. А ипак морам истаћи мермерну плочу коју сам видио зазидану у древну српску светињу. На њој је писало »France Serbia 1914 - 1918«. Сумњам да се врх Француске Републике сјетио тог чина непролазног пријатељства наша два народа, када је заувијек упрљао своју славну прошлост, актом признања сецесије Космета. Тужно је било посматрати Грачаницу, кроз оквир бодљикаве жице која је раширена по древним оградама славног Манастира.

Али немамо времена да се дуже задржавамо у Грачаници, јер је госпођа Стевић која са правом носи надимак »жене змаја«, организовала посјету општини Ново Брдо, тачније према селу Прековцу у којем се налази њено чедо, народна кухиња »Мајка Девет Југовића« која храни преко 500 душа. Тужне и страшне сцене пред нама. На два шпорета на дрва кува се тај један оброк дневно за ове несретнике, мученике и хероје. Показала нам је Светлана и магацине те народне кухиње и похвалила људе из цијелог свијета који брину и помажу рад кухиње. Похвалила је и Министра Љајића показујући на његову донацију народној кухињи – на неколико пакета паштете, који нису довољни ни да обезбиједе један једини оброк људима у овом крају. Било би смијешно да није страшно.

Међутим можда и најстрашније призоре видјели смо у посјети породици Савић која живи у у селу Стојановићи. Наиме, ради се о дванаесточланој породици која живи у скоро потпуној изолацији без комшија и сељана. До њиховог домаћинства не само да не постоји асвалтни пут, него је и овај земљани који постоји, неподесан за пролазак путничких аутомобила. И док смо пјешке пролазили кроз прелијепе крајолике овог дијела Косова, све више се чуо лавеж паса. На питање зашто је оволико паса у околини њихове куће, госпођа Стевић нам је рекла да држе псе да би се заштитили од вукова. 21. вијек! Доба медерних комуникација, сателита, интернета, а на само неколико стотина километара од нас, наши сународници држе псе како би се одбранили од вукова. Постиђени погнусмо главе на тај одговор. А сами Савићи примили су нас са осмијехом и традиционалним српским гостопримством. Сазнали смо од њих да су им дјеца врло успјешна у школи а да је најстарији Драган један од најбољих студентата Приштинског универзитета. Најмлађа бебица Ана одмах се одлично сложила са својом имењакињом из »Фамилије« али њихово дружење нажалост није могло трајати дуже. И док смо одлазили из њиховог домаћинства дјеца су нас испратила са сузама у очима и тек понекад тихо прозборивши »дођите нам опет«. Уз обећање да их нећемо заборавити и да ћемо се брзо вратити, кренусмо даље на пут према југу.

Настависмо пут, даље према Гњилану, полако се приближавајући Косовском поморављу, и Витини, граду уз саму границу са Мекедонијом. Парох Витински, отац Звонко, нас је упознао са ситуацијом у овом граду. Рекао нам је да је до рата 1999. у Витини живјело више хиљада Срба и град је био чисто српски. Ситуација после албанских погрома знатно се измијенила на штету витиских Срба. У самој Витини остало је само 20-ак породица концентирасаних у околини школе и цркве. И сам отац Звонко био је на удару терористичких банди када је и био рањен марта 2004. године. Кретање ових људи је ограничено на једну улицу дугачку непуних 150 метара. Разговор са чичом Миле Трајковићем, јединим Витинцем који никада није скинуо шајкачу у животу улио нам је наду. Чича нам каза, да је за својих осамдесет година, видио све и свакакве окупаторе. Пролазили су туда, рече он, и Бугари и Немци и Арбанаси и Американци, а ипак нико није успио да их отјера из Витине. Нико није успио да му скине шајкачу са глава. Успјеће само онда, када са шајкачом падне и глава, рече он. Зар је потребно нагласити да је и овај живи светац, био на удару терориста када су рафалом засули његов трактор и када га је, како сам наглашава, спасио само »лепи Бог«.

Даље пут нас је одвео према породици Ђурић која живи у селу Бинач, такође у Косовском Поморављу. Попут породице Симић и они имају деветоро дјеце. Приближавамо се њиховој авлији и огради њихово куће на којој је написано велико латинично слово »Ф«. То је знак америчким војницима КФОР-а да иза те високе камене ограде живе 4 тужне српске породице. Домаћин Милосав нам је рекао да су им терористи запалили кућу 1999 године. Од све насмијане дјеце најљепше сјећање остаће на малу Јовану, малу љепотицу од непуне двије године. Не треба наглашавати да су нас и Ђурићи дочекали максимално гостопримно и поред све своје муке, уосталом као и све породице које смо посјетили током овог путовања. Растанак са Јованом, њеним родитељима и осталим члановима породице Ђурић прошао је са сакривеним сузама које смо пустили тек након што смо се одаљили из њиховог видокруга.

Не можемо завршити овај текст, а да се не захвалимо на гостопримству и кувару Ивану из Прековца и његовој породици, која нас је почастила веома укусним ручком. Морамо рећи да су у својој несрећи овдашњи житељи ипак срећни да о њима брину, и колико-толико им олакшавају муке људи из народне кухиње »Мајка девет Југовића«.

Повратак у Косовску Митровицу протекао је у гробној тишини. Тјескоба која је притискала наше груди онемогућавала је сваку конверзацију. И заиста, колико год да сам слутио и знао да је живот косметских Срба мученички, нисмо могли ни приближно то схватити, док лично нисам доживио и видио судбине ових хероја.

Једино што је јасно након овог ходочашћа, је да се мора даље помагати овим људинама, они су и поред бола, страха, глади и сиромаштва одлучили да своју судбину вежу за Косово. А на нама је само да им кажемо `држите се чврсто кћери и синови Лазареви`! Ви освећујете, и овако свету замљу, нашег мученичког, распетог и судбинског Космета.