А када самостални владар влада ни по закону ни по обичају, већ говорећи да чини добро кршећи закон, док су у ствари апетит и незнање прави разлози овога подражавања, неће ли такав владар бити назван тиранином?

Платон

Платон и Аристотел су сматрали да је почетак философије у чуђењу над загонеткама универзума, те да у том чуђењу треба тражити зачетке спекулације. Први који показује такво чуђење, обогаћено потрагом за рационалним објашњењем свјетских феномена, што га и разликује од његових претходника, је Хесиод, кога су Грци славили, поред Хомера, као свога највећег пјесника. У својој теогонији и космологији, Хесиод поставља каузално-генетичке низове којима објашњава постанак свијета и бића, притом користећи израз archi, који ће каснији философи узети за прапочело. Но, он није из тих својих размишљања извукао научне закључке, али се с друге стране у потпуности посветио етици која је за њега постала један вид религије.

Основа његових етичких схватања није неограничено понашање Хомерових племића, већ снажан осјећај живота који је везан за рад а који се, смислом за правду и мјеру, адаптира објективним условима егзистенције. Управо тај осјећај за мјеру чини нам Хесиода, па и цијелу хеленску културу, интересантним.

Принцип мјере рефлектује хеленски начин живота који одбацује неограничену снагу и масу, јер такве појаве не унапрјеђују живот, већ његују нешто што је недовршено и неформирано. Не подносити неизвјесност, одбацити све што је ружно и големо, сумњати у потпуну срећу, те увијек имати на уму нераскидиву повезаност чињеница и неуништиво ограничење ствари – то је савјет који одјекује кроз читаву хеленску поезију и философију. „Ништа преко мјере”, велико је пророчко упозорење. То је упозорење чија је мајка сама хеленска земља, која нема ништа што би подсјећало на огромне Хималаје, велике воде у индијским поемама, нити на простране џунгле или бесконачне степе, које притискају мисао као судбина. И када се пројављују први појмови о животу и свијету, они примају форму духа чије главне особине су анализа, поређење, контраст, ограничење, једном ријечју, пластификација као ехо полифонске природе хеленскога тла. Све је мјера и све треба да буде мјера. Покоравање Урануса и Кроноса, мрачних прабића, да би се добили млађи, различитији богови мјере и поретка, одбијање деспотских краљева, устанци против тиранија, спартански начин живота, Солонови закони и Клистенове реформе, патње хероја у трагедијама, који, због свога радикалног индивидуализма, губе осјећај за мјеру, остракизам, тровање философа – то су све средства у рукама грчкога нормативног духа, која су ту да би се одбранио устаљени начин живота, да би се одбранио од експанзије моћи, јер свака експанзија је нарушавање мјере, које ремети равнотежу и постаје кривица која мора бити кажњена, зарад правде и реда. Грци су били међу најстраственијим народима људске историје, што се може видјети у раној мистици, оргијастици, неспутаној, и често перверзној, еротици, тиранији, сатири и другим догађајима, али хеленски нормативни дух није прописивао спутавање страсти, јер би живот без њих био празан, већ је наређивао успостављање хармоније духа и ума – kalokagathia.

С тим у вези један од најзначајнијих Хесиодових савјета, који представља рекапитулацију читаве његове етичке теорије, а који ће бити преузет у каснијој грчкој мисли и умјетности, је: „Пази на мјеру; прави је тренутак најбољи свима”.

Величину грчкога духа увидио је и Његош. А колико су Црногорци и Грци слични, те колики је утицај на Његоша извршила управо грчка култура, најбоље видимо читајући Горски вијенац. Пресудан за Његоша био је Хомер, чији утицај се може пратити у два смјера: прије свега, ту је изузетна сличност одређених ликова. Горски вијенац има свога неустрашивог Ахила – импулсивног Вука Мићуновића који, попут античког јунака, нема страха у отвореном изражавању сопственога мишљења, без обзира на ауторитете. Налазимо и опрезног, мудрог и племенитог Нестора у лику владике Данила, који улаже бесконачну енергију у смиривање страсти и намјера својих савременика, како би довео у хармонију народно дјелање с реалним историјским околностима. Овдје долазимо и до фантастичне сличности војничко-племенске организације Црногораца и Хомеровога античког свијета, без обзира на временску дистанцу. Естетски свакако наузвишенија је сличност у жалости за јунацима палим у борби – снаха Милоњића бана, која жали ђевера Андрију, има свој одраз у прелијепој Хелени која на сличан начин оплакује Хектора.

Хесиод и његов нормативно-етички дух и величина Хомеровога пјесничког дара наставили су да живе хиљадама година у историјско-културном памћењу човјечанства. Његошев Горски вијенац ове године пуни 160 година. А већ је заборављен, поцијепан, згужван, спаљен, пљунут и стављен у категорију “гусларско-десетерачке традиције”, које морамо по свако цијену да се ослободимо. Зашто? Зато што нам треба нешто ново. Јер нисмо слушали ни Хесиода, ни Хомера, ни Његоша. Прву двојицу никад нисмо добро ни знали, а овог посљедњег нисмо до краја ни изучили ни послушали. Прво смо му обезглавили планину, његов и наш Олимп, онда смо га затамничили у фараонску гробницу, а сада му и ријечи бришемо. Владика Николај Велимировић је записао да можемо себи допустити да замислимо да сједимо покрај пута којим пролазе сви наши великани. И посматраћемо их и дивити им се. Али, кад крај нас прође Његош, морамо устати и дубоко му се поклонити. А сада и владику проглашавају фашистом. Кажу да је у тамо неком говору казао похвалну ријеч за Хитлера. Странице и странице је написао о Његошу. Можда ћемо дочекати да и њега с Хитлером упореде и нацистом прогласе. Али зато они који су држали поздравне говоре Пирцију Биролију, они су сада наши национални хероји, па им чак и пјесме стављамо међу стихове државне химне. Не остаде ништа ни од Ахила, ни од Хектора, ни од Вука, ни од Данила и осталих.

Заборавила су нова господа тирани и на Хесиода и на његов принцип мјере и друштвене норме. Но, то им донекле и могу опростити јер сумњам да су наши филозофи, софисти и приучени марксисти за њега икада и чули. Намјерно сада кажем филозофи, иако сам до сада писао философи. Битна је ту разлика. Философ је скован од љубави, тј, пријатељства (filos) и мудрости (sofia), па је он пријатељ и љубитељ мудрости. А филозоф је скован опет од љубави и пријатељства (filos), али и од ријечи zofos, што на грчком значи мрак, тама и помрачење ума, па је он пријатељ таме и мрака, а не мудрости. Има међу њима и оних што се представљају мудрима, па их редовно гледамо како ту мудрост просипају нама неукима. Само што они ту мудрост своју добро наплаћују, па зато их и зовем софистима, јер у античко доба, док су философи држали предавања без надокнаде, софисти су себе завали мудрима, а своје лекције наплаћивали. А замислите ко су били њихови ђаци – обично су то била дјеца богатих трговаца или политичара која су се тако спремала за будуће државничке послове! Мало касније кроз историју људскога духа појавио се марксизам – добра анализа, корисни савјети, лоша концепција, крвава реализација... Тај је правац толико био актуелан код нас да је на једном Филозофском факултету у једном граду некадашње нам велике Југославије, постојао посебни одсјек по имену марксизам. И неко се и тамо уписао и ту “науку” изучио и завршио. И баш тај, с дипломом марксизма, представља нам се данас као професор философије, а највише се бави канонским правом.

На крају, завршићу ово кратко „предавање” из књижевности и философије тако што ћу вам поставити једну једноставну загонетку: погодите ко су наши филозофи и софисти, ко су марксисти, а ко њихови ђаци. Надам се да није сувише тешко.